Markantni
muškarac na posteru u tržnom centru drži u ruci šoljicu kafe koja se puši i
kaže:
„Vreme
je da razmišljamo izvan šoljice, da bismo zaštitili ono što je u njoj.“
Na
pokretnim stepenicama u mimohodu čujem dete koje pita:
„Mama,
da li je ovo bog?“
Ne
znam šta mu mama odgovara. Mimoišli smo se. Možda je bog.
Ne
verujem.
Ne
verujem ni Darvinu.
Onaj
kapetan koji je pred Prvi rat držao poslednji govor vojnicima koji će zatim
poginuti lepo je rekao:
Italijani…oni
imaju Fiat tenkove… ali i njihovo srce je Fijat. Pobedićemo!
Znam
da je srce, takođe, neka vrsta mašine, tačnije mašina koja pumpa krv. A, da
stvar bude poraznija, duša ne postoji. Ona je nešto kao srce sa greškom.
Pa
šta mi, u tom slučaju, preostaje?
Kome
da verujem?
Samo
razumevanje konteksta, onog iza mene koje moram sve vreme da povezujem sa sobom
današnjim.
Urednik
je moj roman propustio kroz auto korekt, odnosno gramatičku mašinu i ona nije
uzela i obzir smisao rečenice nego je ukazivala na greške mehanički.
Tako
„ja to želi“, recimo bude označeno kao pravilan tekst, jer „to“ postoji a
trebalo bi da piše „te“ i „želi“ postoji kao naredba a trebalo bi da piše „želim“…
Zbog
toga pomišljam da se čovek uzdigao iznad životinjskih vrsta upravo razumevanjem
skrivenih poruka smisla, jer ako ovako nastavimo da koristimo pametne mašine ne
preostaje nam ništa drugo do pomoć vanzemaljaca.
I
ne govorim o nameri. Namere su nešto što me zanima kao poslednja stvar na
svetu.
Moj
najbolji drug, da, onaj koji se ubio, sve vreme je tvrdio da će živeti kao i
njegov ujak 99 godina. Pucao je sebi u usta sa 66. Đavolski broj.
Ponekad,
a naročito sada u vreme zimskih nesanica, odlazim u velike markete koji rade
celu noć.
Priznajem da je miris plastike u njima krajnje odvratan, ali zar tolike stvari bez mirisa nisu jednako, ako ne i većma, odvratne. Uzmimo za primer starenje. Divimo se kornjačama sa Galapagosa ili slonovima koji umiru u zoo vrtovima posle 119 godina.
A
ti voliš Darvina?
Uostalom,
druže, zašto bi nam neko nudio ono što volimo.
Da
je tako, svet bi bio trgovina, pijaca robova, tržnica u Samari na kojoj se
bogati trgovac sudari sa Smrću u obliku crnog kosača. Smrt mu zakaže susret
sutradan u osam. Trgovac se, naravno, usere u gaće i naredi slugi da mu osedla
magarca da odjaše u neki daleki grad, ne znam koji, i sutradan u osam Smrt mu
tamo kaže: Volim što se držiš dogovora!
Tako
da mi ništa ne vidimo.
Ljubav (i prijateljstvo) su online.
Dobro
je, donekle. Ne žulja. Zadnje sedište auta, kaže mi prijatelj, jebeno je,
jebeno.
Parkirani
automobili sa kondenzovanom vlagom na staklima, i noćas su na istom mestu kas se vraćam iz tržnog centra ( Izmenimo šoljicu kafe). Parovi, siguran seks i,
bože, pogled na novu bolnicu u kojoj…
Šta?
Neka
bar jedna nada nadživi smrt.
Нема коментара:
Постави коментар