MILAN TODOROV: BROJANJE TALASA

 

Sve priče na svetu imaju početak, sredinu i kraj. To je, uglavnom, gubljenje vremena. Život se ne može prepričati u svojoj mnogostrukoj neobjašnjivosti. To bi bilo kao brojanje talasa na moru. Od prvog romana „Lek protiv smrti“ do ovog „Kukavičke junačke pesme“, moj način pripovedanja se stalno i, rekao bih nezaustavljivo pomerao ka tome, ka olupini klasične priče.

Bilo je milion dobrih tema i priča. Još od starih Grka, recimo. Zato je važno da  roman svojom ukupnošću donese atmosferu, mesto, junake koji su haotično raspoređeni u tom svetu a priča neka ostane samo ideja o priči. Radnja romana ili priče u njemu, ako je uopšte ima, ne mora da teče linearno. Radnja je danas postala ništa. Kad čitalac pročita roman koji ima ono što zovemo „zaključanom radnjom“ u svesti mu ostaje malo od ispričanog. Uglavnom sve je to neupotrebljivo u modernoj umetničkoj praksi. Mene ne zanima zaključana nego otvorena fabula, priča koja ima atmosferu, mesto, junake ali se ne završava očekivano prethodno ispričanom.

Moji junaci iz neopisivog prosečnog života beže u paralelne svetove svoje ambicije, žudnje, pohote, čistih i prljavih strasti a tek tamo ih čeka pravo beznađe. Jer tek tada shvate da to nije ono što su očekivali od sveta i sebe. To je suština moje poetike, ako tako može da se kaže.