Ne
znam zašto je u tradiciji našeg, sve jadnijeg, pevanja, beli anđeo poštovaniji
i cenjeniji od ostalih anđela.
Ako
je do freske, onda je u redu. Ali, samo kao estetika.
Međutim,
ako je sudbina anđela da budu odbačeni kad padnu, u tom slučaju ja bivam
oprezan.
Nisam
nikad bio anđeo, ali sam padao.
I
poučen tim iskustvima, ne pada za molitvenike, naravnom, pomišljam da je moguće
da su politički progoni postojali i u vreme Hrista.
Nije
to podela po doktrinama, mada se time najčešće opravdava, nego podela savesti.
Kao gipki usek između ženskih grudi.
Ali,
da li je baš tako bilo ili su tumači i prepisivači dodavali svoje? Čovek uvek
mora da u pretpostavke uračuna i ljudsku taštinu.
Dozvolimo
pretpostavku da su anđeli pali. Ali, gde je krv? U redu, ponekad izostane krv
kao fizička pojava… Međutim, gde su znakovi gubljenja statusa. Niko ti se mesecima,
pa i godinama ne javlja. Mala televizijska voditeljka koju si zaposlio na plač
njene majke već sutradan ti se u mimohodu cereka u lice.
Gde
su milosrdni anđeli, misliš.
Međutim,
tu su zvezde. Uvek mi je lakše kad ih vidim na nebu. Znam, biće hladno, ali sve
osim njih je svedočanstvo da nema nade.
I
mislim kako ne gledam ja zvezdo tebe nego pod zaštitom tebe posmatram svoje
putovanje.
Naravno
da to niko ne može da razume. Tu mlitavost da odeš i suprotstaviš se palanačkoj
zlobi, ljubomori i vrlo niskim pogrešnim strastima.
Priča
bi se vila oko toga kako više niste u istom mestu, kao da je Lovra popišao vaše
lubenice, kao da su zvonici crkava namerno skraćeni…
Moraćemo
da hodamo tiho kao ljubavnici s nešto malo duše.
Naš
život se ipak deli na moj i tvoj.
Možda
je spas u onome što smo zvali fiskultura.
U
školi nije bilo sale za nju. Išli bismo, u redu, držeći se za ruke kao kao
osuđenici. Svlačili bismo se u zasebnim zagušljivim prostorima. Na prozorima su
bile žice i tamni, od sunca izjedeni zastori. Gledali smo da se što pre skinemo
u obavezni crveni šorc i beli atletsku majicu da bismo zauzeli najbolje mesto
za virenje u žensku svlačionicu.
Ali,
nije mi krivo zbog pada prošlosti.
Sve
što pada, možda i treba da pada.
Ali,
šta pali anđeli još traže na ovoj zemlji?
Da
li oni „vade“ krvnu sliku?
Ne.
Ni
ti je još ne tražiš kao uput od stroge i vesele lekarke koja ti je, kad si bio
kod nje radi nekog recepta, kazala:
Šta
vam je, zašto se nervirate kad ništa ne možete da promenite?
Ne
želim da ubijem svoja osećanja, hteo sam da joj kažem, ali nisam.
Vitalna
energija koju, po Balzaku, svako ima i troši po svom nahođenju kao da ubrzava
svoj proces.
Šta
mi još ostaje?
Zadovoljstvo
palog (anđela. Ha…ha…) ili intelektualna i kreativna smrt?
Ne
biram.
Dugovečnost
me trenutno ne zanima.
Samo
strast i postepenost samouništenja o kojoj, na svu sreću, ne znam još ništa.
Нема коментара:
Постави коментар