MILAN TODOROV: RIBA U MEGAMARKETU

 U mega marketu zastajem ispred akvarijuma sa ribama. Danima je bio prazan. Danas začuđen primećujem da su u njemu četiri nova šarana. Iznad njih piše da su na akciji i da im je cena snižena za deset odsto. Šarani su krupni, bez krljušti, verovatno premasni, ali imaju male tužne crne oči zbog kojih ih nedeljama unazad snimam. Šarani tromo plivaju, tačnije rone od jedne staklene ivice akvarijuma do druge. To je njihov CV, mislim.

Vrlo sličan mom. U doslovnom smislu. Posle pedesete kada sam ostao bez posla da bih konkurisao za bilo kakav bio mi je nužan fantastični curriculum vitae.

Proučio sam kako se piše. Bilo je smešno. Glupi birokratski formalizam je dominirao nad istinom.

Pogledao sam još jednom taj surovi riblji vrt i ponovo ga fotografisao. Pregledao sam snimak posle nekoliko koraka. Činilo mi se da je u pitanju riba koju sam snimao pre dve nedelje, otprilike. Ista gola koža, sitne oči, otvaranje i zatvaranje mekih kvržica oko usta.

Da li se bilo šta menja u režimu mog posmatranja? Rekao bih, ne.

Da li, možda, ignorišem probleme krajnih pojedinačnih životnih situacija.

Ne.

Ribe su oznake hrišćanstva i kao takve neponovljivo trajne, mislim odlazeći niz liniju artikala.

I poželim da jednom pukne to staklo koje nas deli.

Koliko je ono ljudi, premišljam usput, Isus nahranio sa nekoliko riba? Pet hiljada muškaraca, plus žene i decu, koji su se u ono doba brojali zasebno.

Nije li to razlog što ih manijački fotografišem?

Ta upotrebljivost života, ta darodavnost žrtve i nemogućnost bekstva me uvek iznova zaprepaste.

Dolazim na kasu, izduvan.

Vaš račun iznosi 1,201, 00 dinara.

Plaćam kešom, kažem Danijeli, dundastoj plavuši, ali nemam dinar.

Nema veze, kaže ona i ogleda se s nekim iza mene.

Izvinite, dodajem , uzeću još i tu kafu koju nudite pored kase.

Ona mi dodaje kafu.

Pogled joj sada puzi po meni.

Kafa je 219 dinara.

Dajem 220.

Vidite, kaže Danijela, kako smo se našli.

Opet ta smrtonosna jednakost modernog doba, mislim sa ogorčenjem.

Ona me gleda sa dna akvarijuma.

Po izlasku, tik ispred vrata zubima otvaram onu kesicu sa kafom i zabadam nos u nju, samo da ne moram, kao obično, da unatraške izlazim u pazle grada.