Vrlo
sličan mom. U doslovnom smislu. Posle pedesete kada sam ostao bez posla da bih
konkurisao za bilo kakav bio mi je nužan fantastični curriculum vitae.
Proučio
sam kako se piše. Bilo je smešno. Glupi birokratski formalizam je dominirao nad
istinom.
Pogledao
sam još jednom taj surovi riblji vrt i ponovo ga fotografisao. Pregledao sam
snimak posle nekoliko koraka. Činilo mi se da je u pitanju riba koju sam snimao
pre dve nedelje, otprilike. Ista gola koža, sitne oči, otvaranje i zatvaranje
mekih kvržica oko usta.
Da
li se bilo šta menja u režimu mog posmatranja? Rekao bih, ne.
Da
li, možda, ignorišem probleme krajnih pojedinačnih životnih situacija.
Ne.
Ribe
su oznake hrišćanstva i kao takve neponovljivo trajne, mislim odlazeći niz
liniju artikala.
I
poželim da jednom pukne to staklo koje nas deli.
Koliko
je ono ljudi, premišljam usput, Isus nahranio sa nekoliko riba? Pet hiljada muškaraca, plus žene i decu, koji su se u ono doba brojali zasebno.
Nije
li to razlog što ih manijački fotografišem?
Ta
upotrebljivost života, ta darodavnost žrtve i nemogućnost bekstva me uvek
iznova zaprepaste.
Dolazim
na kasu, izduvan.
Vaš
račun iznosi 1,201, 00 dinara.
Plaćam
kešom, kažem Danijeli, dundastoj plavuši, ali nemam dinar.
Nema
veze, kaže ona i ogleda se s nekim iza mene.
Izvinite,
dodajem , uzeću još i tu kafu koju nudite pored kase.
Ona
mi dodaje kafu.
Pogled
joj sada puzi po meni.
Kafa
je 219 dinara.
Dajem
220.
Vidite,
kaže Danijela, kako smo se našli.
Opet ta smrtonosna jednakost modernog doba, mislim sa ogorčenjem.
Ona
me gleda sa dna akvarijuma.
Po
izlasku, tik ispred vrata zubima otvaram onu kesicu sa kafom i zabadam nos u
nju, samo da ne moram, kao obično, da unatraške izlazim u pazle grada.
Нема коментара:
Постави коментар