Zatekli
smo se u jednom nemačkom gradu blizu doline reke Mozel u kojoj se grožđe bere pod
ručnom jer su padine sa vinogradima toliko strme.
Uzeli
smo dobru večeru, veliku kovačku šniclu sa prženim krompirom i sve zalivali
njihovim belim vinom, kome sam zaboravio ime, ali i sad pod jezikom osećam
njegovu osvežavajuću kiselu notu. Moglo se dosta pojesti i popiti.
Onda
smo sišli u varošicu i nabasali na noćni klub.
Naručili
smo pivo da operemo ukus mozel vina.
Žena
koja je igrala oko šipke, imala je, prema proceni, oko četrdeset godina. Bila
je, kako kažu, ni tamo ni ovamo. Imala je lepo, rekao bih srednjevekovno
vlastelinsko lice, okrugle jake dojke i pune noge. Naizgled, sve je bilo na
mestu. Ali, u jednom iskrenom svetlosnom tonu izdajničkog reflektora, uočih da
joj se na crnoj čarapi na jednoj nozi lagano para najlonska nit. Ili je već
bila rasparena. Odjednom, splasnu svako muško interesovanje za nju.
Imao
sam devojku koja je volela belu odeću. Najčešće je, iz ko zna kojih razloga,
nosila bele pantalone. Bila mi je jedna od prvih i gajio sam isuviše
nežna, možda i glupa, osećanja prema
njoj, njenoj skladnoj visokoj, maltene astralnoj pojavi. Bila je prva, može
biti i poslednja žena koja me je uzaludno nagovarala na seks. Stanovala je kod
tetke. Tetka je bila razvedena i, verovao sam, vrlo slobodnih shvatanja. Jednom
prilikom bio sam sa tom devojkom u njenoj sobi, dok je tetka bila u stanu i
cura mi je gurnula veliku, lepo skrojenu sisu u usta. A tetka, pitao sam zgranuto?
Ne
brini.
Tetka
je vozila sobni bicikl. Besomučno.
Škripuckala
je u drugoj sobi kao buba uhvaćena u stiroporsku kutijicu.
Sisao
sam ponuđenu bradavicu i povremeno joj pogledavao u noge. U jednom trenu, sa
grozom, primetih da su joj bele pantalone mestimično zaprljane.
Posle
sam celu noć mislio na te male, prašnjave mrlje.
Nije
to ništa, govorio sam sebi. Ništa. I ništa.
Ali,
tada, pa zauvek, osetih gadost prema ženskoj neurednosti.
Ona
žica na striperskoj crnoj čarapu u Karslrueu, da to tamo beše, se širila kao
nekakva slučajno izletela ružna reč.
Ta
žena ništa nije mogla da učini.
Idemo,
predložio sam kolegi sa kojim sam putovao.
Ti
idi, rekao je, ja ostajem.
Otišao
sam u hotelsku sobu.
Nije
ga bilo do jutra. Onda se pojavio sa svežnjem novčanica.
Otkud
ti?
Kad
je posle seksa zaspala, reče mi, ustao sam pažljivo, obukao se i iz njene male
damske tašnice izvukao ovaj svežanj.
Čemu
ova sećanja?
Čemu
sećanja uopšte.
Ko
je ono rekao: „Prošlost je ono što je bilo. Budućnost je ono što će biti.
Jedino je sadašnji trenutak ono što jeste i što živimo?“
Patrijarh
Pavle.
Ali,
da.
Šta ćemo sa stvarima, poput žica u čarapama lepih žena koje krenu odjednom i
niko ne zna gde će se i kada zaustaviti?
Нема коментара:
Постави коментар