MILAN TODOROV: CARICE

 

 

„Čak su i kosti prijatelja i ljubavnika Katarine Velike, Grigorija Potemkina, izvađene iz kripte u katedrali svete Katarine i odnete u nepoznatom pravcu.“

Dakle, misleći sve vreme o Potemkinu kao vrhunskom opsenaru i majstoru za izmišljotine, bili smo na pogrešnom tragu.

On je bio sa svojom ljubavnicom i posle smrti, samo nas je i dalje veselo obmanjivao.

Ljubavnik nižeg društvenog statusa kad stupi  brak sa osobom iz višeg staleža, u ono vreme nazivao se morganatskim suprugom.

Mislim o njemu ove noći. Koji je to frajer bio!

Muntanje carica, a danas su sve žene carice, zar ne – dakle potiče od tog foliranta.

Odmah da se razumemo: ne verujem da između muškog i ženskog uma postoje razlike. Glupak i glupača su stvar gramatičkih podela po rodu.

Dok ovo pišem neko zvoni kasno na vratima. Znam i ko je. Moj drugar Slobodan koji se iz svog ljubavnog potemkinovog sela vraća kući i hoće da ženu (a zašto ne i sebe?) obraduje bocom vina.

Sutra, na posao, kaže.

I dodaje da ga tamo čeka Snežana, nova carica, ona koja šalje tajne noćne poruke u stilu:

„Ko me se to zaželeo?“.

Da li je veština prihvatanja u pameti koja uvek ima šta da doda?

Šta, pomislih, mogu da naučim od Potemkina?

Surov je zanat muški.

Ako si muškarac, uvek si sam.

A nebo iznad je ogromno.

Ali, biti ljubavnik carice znači da je sva pažnja radoznale i isprazne svetine namenjena tebi, prinče.

Ti si pravi car.

Pružaš levu ruku caričinoj desnoj. Ne znam kako je to moguće. Ali, ti, ljubavniče carica ženskih, sve možeš samo ako hoćeš.

Carica zna protokol. Ne bi da je neko pogrešno shvati i ne bi da podgreva pogrešna očekivanja, mada nije sigurna u to koja su očekivanja i kakva.

Carica je ta koja, uglavnom, ne bi.

Ali tebe bi slavili poslanici sedme sile, Potemkinu.

To, znam iz sopstvenog iskustva, ne traje beskonačno.

Ćapi, zlato, caricu, dobri moj Grigorije. Ćapi je dok misli da si car, a nisi.

A, može biti, sam bog bi znao, da ni ona nije carica.

Čučne kad piški u prašinu dana kao i sve žene.

Ali sad je rat, Grigorije Potemkinu. Ti, koji si osnovao Herson i polovinu gradova u užarenoj teritoriji bivše Rusije a sada u Ukrajini, šta misliš, izvučen na svetlo dana, iz carske kripte o svemu, o krvnicima i aristokratiji, o mekoti caričinog crnog donjeg rublja (da li je tačno da je spavala samo u dubokim crnim gaćama?), o životu ljubavnom i smrti običnoj, o seobi duša posle svega?

Mislim, kako su vekovi skladno poređani. Kao sendvič od krep papira.

Između je naše meso.

Carsko.

Ljubavno.

U senci prava jačeg i točka nove evolucije koja na čežnju i zebnju gleda kao na nešto u šta nada nije uperila prst, carice moja.