MILAN TODOROV: MARKO KRALJEVIĆ I MUSA KESEDŽIJA

 

 

Žurilo mi se. Dan je bio prepun isplaniranih obaveza. Seo sam u auto i spustio se nekoliko ulica nizbrdo do prve mesare želeći da kupim dimljena suva rebra za prebranac. Međutim, nisam mogao da pronađem prazno mesto za parking i lutao sam okolo nekoliko desetina minuta. Kad san se snašao, parkirajući, naravno, na mestu za invalide (zanimljivo je koliko je tih mesta i uvek se pitam šta nam krojači sveta poručuju tim silnim, za sada, neiskorišćenim povlašćenim mestima) užurbanim korakom sam stigao do mesare u kojoj često pazarim, povukao ručku za otvaranje vrata, u magnovenju pročitao OTVORENO i shvatio da su vrata zaključana.

Pitao sam prodavačicu plastičnih jeftinih espapa u lokalu pored da li mesara radi i ona je potvrdila dodavši da je radnica verovatno otišla po doručak i da će se uskoro vratiti.

Odlučio sam da odem u obližnji mega market i kupim hleb dok se mesarka, koju sam znao odranije, neka vižljasta mesarka ne vrati.

Hleb je bio loš već na izgled, ali nisam imao izbora. Stajao sam u redu ispred kase i nervirao se što sve ide tako sporo. Kad sam došao na red kasirka me je upitala da li želim kesu.

Kakav izraz, pomislih, kao da sam Musa Kesedžija, ali setih se da je Marko Kraljević ubivši Musu Kesedžiju priznao:

"Jao mene do boga miloga

đe pogubih od sebe boljega!"

Ha, pomislih kiselo, ubijanje boljih od sebe je naša stara tradicija.

Ipak, mora se priznati da tu ima i dosta iskrenosti.

Ali, pitam se gde je pravda. Čemu junaci, čemu ta ritualna mitološka ubistva, ako  "mrtav Musa po ledini skače", ako da kažem tako: nema pravde?

Dokle ćemo parole upisivati kao stihove himne posle koje se gine?

Zatim sam ponovo svratio do onih zaprtih vrata mesare. I dalje su bila zaključana. Kroz staklo moglo se videti bojno polje iz naše stalne istorijske ikonografije: trupla, glave, jezici, sušena rebra, jetra i mozak za brzo trošenje.

Razočaran krenuo sam ka parkingu. Pri izlasku skoro naleteh na devojku iz mesare.

Gde si, upitah je mahinalno.

Ona se trže i nekako uspravi, pogleda me ispod oka, odmeri i reče  uobičajeno: Evo me. Nisi me dugo čekao?

U tom  njenom intimiziranju, bejah stariji od nje bar trideset godina mogao sam da naslutim tu glumljenu, pomodarsku intimnost instant devojaka, čije stare, isprane gaćice šušte  na predzimskom vetru koji će otresti lišće, očistiti božju kuću u kojoj živimo mi poslednji, mi tamni plamen slave bez glave mrtvačke.

Da, uzeo sam kosti i izašao.