MILAN TODOROV: LINIJE

 

Pun je Mesec ali visok i deluje hladnije nego obično, tako da sa dugim farovima brzo prolaziš između dva groblja,  samo da ne misliš kako jedino mrtvi zrače poverenjem.

Ne voliš posete groblju. Nema tu srećnih porodica, iako deluje, na nekim spomenicima, da su baš tu našli više sreće nego u domu u kome su živeli celi vek.

Prokletstvo sreće. Od Aristotela, koji je rekao da je svako ko traži sreću nesrećan bez oporavka. Ne treba težiti sreći. Kolika god da je cena toga.

Ponekad, možda baš ove noći u kojoj je sa neke zemljine sfere vidljivo potpuno pomračenje zlog Meseca, to liči na konačni uspeh ljudoždera.
Pojesti sebe.

Pokupio si lišće smokve ispred kuće, teško, mokro lišće sa tela Adama i Eve. Od tada je, veruješ, počelo ovo licemerje. Stvoreni su od boga goli, zar ne?

Stavljaš listove njihovog pada u crne plastične vreće. Sećaš se kostiju svog odavno preminulog oca. Grobari su ih pažljivo prebrali pred tvojim očima i nehajno hitnuli u zelenu vreću.

Pobunio si se tada.

Zašto zelenu?

Bilo je besmisleno.

Jedan od debelih grobara (interesantno je da su svi debeli i sigurni u sebe) rekao je da oni službeno imaju samo takve i da tu nema pomoći.

Slegnuo si ramenima.

Ionako, pomislio si, jednog dana, možda posle milion godina ta vreća će istrunuti i nestati kao sve.

Kao miris smokvinog lisja koje žuti i opada kao vejavica nadolazećeg ledenog doba. Što preko dana pokupiš, preko noći opet prekrije travnjak.

Možda je u tome tajna?

Adam mi se  na slikama starih slikara, moram da kažem, nikad nije sviđao.

Ali, Eva…Kao da juri u susret.

Vino večite slavine muškosti.

Međutim, ničeg od toga nema sada. U stvari sve se smanjuje. Izdržljivost ti oduzima krik.

Da li si loše planirao aspekte novog doba? Nisi prepoznao njegovu boju i, može biti, nisi na vreme uočio snagu njegovog zamaha. Kako je važno planirati svoje skromno herojstvo u kukavičkom dobu!

Svratio si u turističku poslovnicu na trgu i pod uticajem neke nepoznate strankinje i ti zatražio plan prigradskih vinarija.

Kad si izašao i pogledao ga video si da tebe tu nema. Tako si hteo i sada se kaješ.

Strankinja, žena tako blizu šezdesetih godina, pitala te je, na engleskom, da li si dobro.

Rutinsko pitanje, pomislio si.

Zatim si, da bi se ogrejao, jer si prevideo nagli večernji pad temperature, ušao u knjižaru i odmah se uputio ka  rafu domaćih autora.

Knjige su bile na svom mestu. I oholost požudnog patuljka. Potreba da imaš više od iskušanog.

Sigurno neću zaraditi nikakav novac od knjiga, pomislio si. Meseci rada koje si uložio u pisanje tih knjiga… ali ne vidiš jasniji način da se to proširi. Možda će ljudi pričati o njima. Izrezati neku reč i odneti je kući. Pisanje ne funkcioniše, ako je samo sebi cilj.

Možda neka žena… Možda neka zlatna ribica? Možda mašta stvara stvarnost, kao što je davno neko rekao.

A jednom davno, imao si deset godina i pecao sa drugovima na Dunavu. Celo prepodne. Slabi časovi. Ništa niste uhvatili. U povratku svratili ste do  Šinterske bare. U sredini prljavo veličanstvene zelene vode okružen magičnom, tako ti se tada činilo, drezgom - stajao je potpuno go Ludi Mile, lokalni Lero sa čuvarkom punom plavo zelenih sunčanika. Zauzeli ste mesta tik pored njega. Opet niko od vas ništa nije upecao, ali ste zaradili šugu. Otišli ste grupno, jer beste kukavice, kod školskog lekara i dobili mast kojom ste se zalečili, ali ne sasvim izlečili, nikada.

Kad si najzad stigao do svog automobila zatekao si na vetrobranskom staklu kaznu za neplaćeni parking.
Mamicu vam jebem, pomislio si, ukrali ste nam grad.