Nikad nisam voleo pivo. Mislim na čisto pivo. Nije mi se sviđalo ni zanatsko ni industrijsko, lager, kraftovi i sve te izmišljotine koje se čine radi bolje prodaje. Gorka voda sa hemijskim dodacima za boju i aromama hmelja, ječma, žita. Znam da su ga izmilisli kaluđeri, kojima je bilo zabranjeno da piju alkohol koji je u ono vreme značio vino pa su ga pili kao bezalkoholno piće da prevare Boga.
Uopšte, kada bi neko
pisao istoriju alkoholnih pića, nezaobilazni bi bili opati, možda, i opatice.
Moj sused se svojevremeno
čudio starom ocu, koji je imao više od devedeset godina i svako veče bi izmešao
pola litre vina sa pola litre piva i to slistio.
Ne valja ti to, oče. To
se nikada ne meša.
Ovaj mu je odgovorio.
Kad budeš imao devedeset
i šest godina, imaćeš pravo da mi kažeš šta je dobro a šta nije. Dotle, kuš!
Mislim da bi se dobri
Bela Hamvaš prevrnuo u grobu (možda pijan od vina?!) da čuje za ovaj neverovatni
miks.
Moj omiljeni pisac Č.B. često
bi seo na stolicu u nekom sumornom barskom utočištu i naručivao viski sa pivom,
da ga preseče.
„To je akcija, smisao, kao
plod na drvetu, kao pčela na cvetu. To je bila pobeda. A posle jedne pobede potrebna
vam je još jedna.“
I tako sam i ja počeo da
vino presecam pivom.
U početku je bilo grozno.
Ali, setite se svojih
početaka bilo čega.
Grozno.
Posle se čovek navikne. Kao
što se navikne na život. I čini mu se da ima sasvim pristojan, ne kažem dobar
život, ali solidan, život koji te još ne nateruje da pomišljaš na suicid.
Naravno, kad čovek sedi u
kafani, makar i sam, to je drugačije od onog kad noću pije sam i čita i piše i
izmišlja ratne stvari, razne stvari, ponekad istinite, o ženama, samcima,
prevarantima i muzičarima, naročito trubačima.
A trubači sede u kafanama
i smišljaju kako da na lak, prevaran način dođu do gomile para.
Jedan od njih, koji me je
stalno molio da ga prijavim na adresu, navukao mi je grdne probleme i jedva
sam ga se rešio promenom brave.
Kad sam ga prijavio na
adresi svoje nekretnine prijavio je na nju još desetak problematičnih likova
koje ni on ni ja nikada nismao videli. Plus, onu njegovu lepoticu, narkomanku i
prostitku mlađu od njega pedesetak godina. Imala je devetnaest, sećam se, a on
šezdeset i kusur. U stvari, siguran sam da nije imala ni devetnaest.
To sa godinama je kao kad
ti je neko potreban. Nikad ga nema.
I to vas natera da
prihvatite sve što vam se nudi.
Recimo, mlade žene ili devojke
koje imaju velike grudi, jake butone i prilično zaobljenu stražnjicu a nemaju
trbuh.
Uvek sam se pitao kako to
postižu, ako je salo glavni sastojak velikih sisa i te stvari...
Uglavnom, jasno mi je da
svet nikada nije onakav kakav bi grebalo da bude.
Recimo, ovaj grad. Vozio sam skoro sat vremena centrom i okolnim ulicama, subota
veče, a nisam mogao da nađem nijedno slobodno mesto za parkirannje. Zauzeli su
ga došljaci.
Onda se setim da sam i ja
došljak, ali od pre više od pola veka.
Parkirao sam auto na drugoj
strani reke, ispod tvrđave. Zatim sam se uputio pešice ka keju. Zastao sam
ispred pešačkog prelaza, jer mi je neki auto sa dugim svetlima dilazio u
susret. Iznenada automobil se zaustavio. Neka žena u njemu pokazala mi je rukom
da mogu slobodno da pređem. Klimnuo sam glavom i prošao brzim korakom.
Kad se udaljavala video
sam njenu podignutu ruku u zadnjem staklu kako mi maše.
Stajao sam uz put.
Znao sam da to ništa ne
znači.
Sve je mešavina nekada doživljenog
i novog doživljaja.
Pivo, vino, stare žene,
nove žene, čudo, ljubav, vera, nada, isceljenje i voda.
Hodao sam desnom strane
reke koja nije smrdela na fekalije poput leve, inače pune šetača.
Nigde žive duše.
U povratku pored mene
protrčaše dva mladića u kratkim gaćama i majicama bez rukava.
Bilo je Badnje veče.
Na klupi sedela je mlada devojka,
ravne crne kose i gledala u vodu koja je rasla naočigled.
Prošao sam je i stajao
nadajući se da neće skočiti.
Posle malo vremena ustala
je, začešljala rukom kosu, uspravila se i laganim korakom se vratila pod svetla mosta kojim se išlo u
grad.
U povratku kući, zastanem
kod stuba pored kojeg se pojavljivala zelena lisica.
Stojim sa kesom punom ribljih
kostiju i mesa kad se iz obližnje kuće začuje pijani muški glas:
Marš u pičku materinu odatle, jesi čuo?
Ostao sam još malo.
Za inat.
Mislio sma da nema lisice
zato što ima divljih životinja.
Bio je pun Mesec.
Možda je to to, rekoh
sebi.
Da, pun Mesec me uvek čini depresivnim.
Нема коментара:
Постави коментар