MILAN TODOROV: RIBE

Hiljadu i dve stotine tona mrtvih riba pojavilo se u moru blizu mesta na kome je samo pre koji mesec ispuštena radioaktivna voda iz nuklearke Fukošima. Naučnici tvrde da to nema nikakve veze sa pomorom skuše i sardina u Japanskom moru, već da je reč o njihovom bežanju od prirodnih neprijatelja i da su se, loše procenivši geografiju, jednostavno nasukali na morsku obalu. Ja im verujem. Osim toga, savetovali su Japance da za izvesno vreme odustanu od konzumacije ribe i ribljih proizvoda. I ja sam odustao, iako nisam Japanac.

Šalu na stranu. Ako postoji nešto što je zaista opasno danas, to je tišina ćutanja. To je bolest prouzrokovana činjenicom da masa zna šta je laž, ali nema pravi odgovor na laž jačeg.

Osim toga, većina ljudi još misli da svet ima dušu, premda je to sad već kao kresnuti nešto sa strane i to svi znaju.

Suština je u sadržaju.

Kako opisati ono što se stalno kreće napred i nazad. Kao srećna, lepa umetnost. Umetnost crtanja, na primer. Nikada nisam smatrao da umem da crtam. Imao sam u giumnaziji sjajnu mladu profesorku likovnog koja nas je učila da istoriju slikarstva i vajarstva pamtimo u stihovima.

Skopasa, rekla bi, tog čuvenog grčkog vajara, poznatog po figurama iskeženih zveri, pamtićete ceo život ako upamtite stih:
Skopas, besan kao pas.

I ja sam upamtio.

Međutim, nije tu kraj. Terala nas je da crtamo portrete. Ja sam jedva nažvrljao jednog a la Skopas. I zaboravio na njega.

Imala je razumevanje za mene i među silnim sređenim portretima bio je i moj karikaturalni, tamo u hodniku pored zbornice.

Ne znam koliko mi je to značilo tada. Ali, sada, ta mala epizoda mi govori da stvarnost nije ono što vidimo. Ili nije sve što vidimo.

Postoje nevidljive stvari.

Ribe. Fukušima ili kako se već zove ta nova laž tobože novog svetskog poretka...

Ratovi.

Porno sajtovi.

Piti jako belo vino razblaženo jeftinim industrijskim pivom. Pola - pola.

Jedan moj sused je imao oca koji je, tamo u tavnom Banatu, sam, tako pio svako veče. Pola litre vina i pola litre piva. Umro je u dubokoj starosti. 96.

Vozio sam polako između dva groblja. Neki nadrkani džipovi su me proganjali dugim svetlima. Skrenuo sam u stranu i pustio ih da prolete u svoj pakao.
Nije mi se nigde žurilo. Od nekog vremena postajem zadovoljan samo prolaskom onoga što se zove vreme. Tri hiljade koraka minimum svako veče. Zatim lisica.

Čeznuo sam da se pojavi iz šipražja i da je najzad poljubim.

Ništa od toga nije se desilo.

Jedna čitateljka mi je rekla da sam čudan i da kod mene ništa nije na svom mestu.

Ne pratite me više, odgovorio sam joj. Ja bolje ne umem.

Odgovorila mi je nešto uvijeno, kao zmija.

Setio sam se profesorke likovnog i onog pikasovskog portreta.

Lik je imao dva oka više.

I, možda, ženu više.

I, možda malo ludila više. Tek onoliko koliko je potrebno da se ne izvrneš na leđa pre vremena.

Pomisao na ribe.
Da li njima znače godine, ako nikada ne stare?

Svi te gnjave, rekla je lisica. Mislim, na poslu. Svi bi da te povale. Veruju da toliko vredi tvoj rad.

Dušo, rekao sam joj, ili nisam, ti si vrlo lepa lisica i to je normalno. Čuvaj lijo rep.