To je potres mozga, rekla
je devojka.
Ne, rekao je mladić, to
su kristali koji su se razdvojili. Ali to je isto kao potres mozga.
Trebalo bi da napravi
skener mozga, insistorala je devojka.
Mladić je ćutao.
Stigli smo do vrha.
Devojka plave ravne kose,
tačnije pomalo već zrela žena, u suknjici boje čokolade delila je flajere za
neki novi proizvod. Svaki put bih izbegao da ga uzmem. I svaki put
bi me pogledala, onako, ne znam kako.
To veče odlučio sam da
prihvatim šareni reklamni papir koji je nudila. Međutim, kad sam joj prišao,
ona se, prepoznavši me, naglo okrenula na drugu stranu i pružila flajer nekoj
ženi koja je dolazila iz suprotnog smera.
Osetio sam, tako jasno,
skoro fizički kako me je neočekivano udarila. To je bio prljav trik.
Pošao sam elevatorim na
drugi sprat. Pogledao sam nadole. Trznula je pogledom. Shvatio sam da je
zadovoljna što je izvojevala tu malu pobedu. Tačnije, imao sam utisak da se,
sticajem okolnosti, iskalila na meni za sve one neprijatnosti i, može biti,
poniženja koja je doživljavala danima stojeći kao, inače privlačna, a sada
silom slučaja laka animir dama bez prava na odmor, redovnu platu i ko zna šta
još.
Pokušao sam da je
razumem. To što je učinila, taj mali, skoro nevidljivi gest namerne ignorancije,
nije bio ništa drugo do sitna slabost, koju pokazuje svako biće, a naročito
lepe mlade ženske osobe, kad ostanu, makar nakratko, uskraćene za idolizovanje.
Ipak, nije mi jasno kakav
plan imaju takve ženske.
Možda gledaju u tarot
karte da bi odlučile šta i kada da urade.
Ili veruju u
introspekciju, koja nije ništa drugo do znanje stečeno bez racionalnog
promišljanja.
Kad sam se vratio kući
prvo što sam uradio bilo je da se istuširam vrelom vodom.
Postoje ljudi koji misle
da nije dobro toplom vodom naglo proširiti krvne sudove, jer može da izazove
fatalan ishod u predelu srca ili na mozgu.
Uprkos strahu tuširao sam se dugo i sasvim lagodno.
U kupatilu sam imao mali
retro radio i sada sam slušao klasiku. Rahmanjinovih Šest muzičkih trenutaka.
Uvek, trenuci.
Znao sam da je i to
opasno. Moglo bi se dogoditi da mi radio aparat, koji je povezan sa električnim
utičnicom, upadne u kadu punu vode i to bi bio kraj.
Ali, rekoh već, nemam
plan ni koliko ću još da živim.
Posle kupanja oprao sam
kadu. Kao da nisam bio sam u njoj.
Setio sam se deda strica
koga sam samo jednom, na žalost, u ovim mnogim godinama posetio u njegovoj kući
od naboja u severnom Banatu.
Ustao je iz kreveta da bi
me zagrio na kućnom pragu.
Sad smo svi tu, rekao je
i zaplakao.
Kako svi, pitao sam.
Svi, rekao je. I oni koji
nisu tu.
Tada nisam dovoljno
saosećao sa njegovom staračkom uznemirenošću.
Sada znam o čemu je
mislio.
Ništa nikad ne nestaje.
Samo se izmešaju kristali.
I sve bude lisica koju
spašavam od zimske oskudice i sigurne smrti.
Ne pokazuje mi se, uprkos
mojim ponudama.
Plavuša sa ravnom kosom.
Možda je depresivna.
Nekad smo u školi učili Poznavanje prirode i društva. I francuski i engleski
jezik. Ništa nismo naučili.
Sasvim je sigurno da je
depresivna.
Da sam je upoznao ranije
i da mi je postala žena, sasvim je sigurno da bismo raskinuli posle dvadeset
četiri sata.
...
I sad ne umem da završim
ovu priču.
Kad sam je počeo sve je bilo drugačije.
Kao plavi irisi Van Goga
kroz koje teče hipotetička linija odvajajući ih od ravnodušnog belog cveta.
Нема коментара:
Постави коментар