MILAN TODOROV: POŠILJKA

 

 

Italijani Božić čestitaju jednostavnom i jasnom porukom:

Buono natale.

Dok to slušam i gledam na raznim tv kanalima osećam kako je lako onom koji te proganja da postane onaj koji te slavi. Pre dve hiljade i kusur godina Pilat je razapeo Hrista i oprao ruke rekavši okupljenim Jevrejima da su ga oni osusdili na smrt, te je tako kletva duga hiljadu godina od tada svuda pratila Semite, koji, takođe, jesu velika civilizacija. Međutim, nisu znali da se izvuku. A Italijani su znali. Ili zaboravili šta je bilo. Ili verovali da su rimski vojnici slušali sirote Judejce.

Zašto mi se ovo mota po glavi?

Možda zato što stalno imam osećaj da sam žrtva, ali ne znam čija.

Kad bih znao ime progonitelja, njegovu ulogu, mesto, stanje -

čini mi se sve bih lakše podnosio.

Pre tačno mesec dana, ono kada su štrajkovali poštari, koji su uzgred lakonogi površni likovi, po mom skromnom mišljenju zaslužuju veću platu kao što svi zaslužuju veće plate, poslao sam kurirskom službom paket sa tri svoje nove knjige na neki konkurs koji je bio otvoren još dvadesetak dana.

Bio sam uveren da je paket stigao na odredište. Međutim, danas mi se javlja mlad ljubazan glas koji mi javlja da moja pošiljka uopšte nije uručena i da mogu da je preuzmem u skladištu negde u gradu, Bogu iza nogu. Ili da je unište.

Pobogu, zavapio sam, radi se o knjigama. One se, valjda, više ne spaljuju.

Ništa mi nije rekao.

Proverio sma adresu na koju sam slao knjige. Sve je bilo tačno.  Pretpostavljao sam da je kurir koji je raznosio pošiljke bio u vremenskoj stisci i nije čekao da se sekretarica firme kojoj sam poslao knjige spusti sa drugog sprata velike poslovne zgrade i preuznme ih.
Lakše mu je bilo da vrati pošiljku iz Beograda u Novi Sad.  I onda ja informaciju dobijam posle bezmalo mesec dana kada je rok za slanje radova na konkurs prošao.

Momku koji mi se javio sam rekao da nije on kriv.

Nije kriv ni brozopleti kurir.

Nije kriva ni spora sekretarica.

Zamišljao sam je kao sedokosu punačku damu na prelazu godina. Kojih? Ne znam.

Kriv je ovaj naš haotični život.

Lepe nade se pretvaraju u kaljugu.

Možda sam mogao da dobijem nagradu od pet hiljada eura. Možda.

Kako mi je potrebno da ponovo budem dete koje ne zna šta je materijalno, šta je finansijski dobitak. Samo radost nade.

Kad sam unučicu pitao šta bi želela da joj Deda Mraz donese za Božić rekka mi je: Olovku.
Samo to.

Malo parčence drveta sa grafitnim srcem.

I šta sad da radim?

Posle dosta premišljanja odlučio sam da vraćenu pošiljku ponovo pošaljem na istu adresu, sa obrazloženjem da je poslata na vreme ali je, iz meni nepoznatih razloga, vraćena neuručena naravno.

Da bih ti učinio morao sam opet da zakažem kurira online.

Tu je potrebno ispuniti sujaset rubrika, maltene i broj cipela koje nosite a zatim kliknuti na natpis POŠALJI POŠILJKU.

Uradio sam kako su tražili. U malom polju u desnom uglu odmah mi se pojavio tekst upozorenja ispisan opasnim crvenim slovima. Glasio je: „Vaša glumačka ekipa više nema nikakve uloge“.

Ponovio sam ispis nekoliko puta i uvek mi se pojavljivao isti tekst.
Trajalo je to prilično.

Iznerviran pokušao sam da dobijem kol centar kurirske službe.
I to je trajalo.
Ali, da ne zamaram. Devojka koja se javila rekla je da ne mogu da zakažem slanje pošiljke jer su prebukirani.

Mogli ste to da napišete, rekao sam.
Ah, rekla je – i prešla na ti – ne budi toliko ozbiljan. Pritom se grleno nasmejala.

Uveren sam da je mislila o jebačini sa nekim ko, naravno, nisam bio ja.