Pre nekoliko godina kada je to sa kuvanjem na televiziji počelo nisam shvatao čemu služi.
Mogao sam da nagađam. Možda
da se upoznaju gastro navike različitog sveta ili, mislio sam,
da se skrene pažnja sa
većih i težim tema.
Međutim, i mene je ta
manija dokačila.
Sve više mi se, eto,
sviđaju kuhinje siromašnog sveta. U Njujorku
ie neposredno pre izbijanja rata u Pojasu
Gaze neki mladi Palestinac otvorio restoran po imenu Humus. Bio je tO najgori
trenutak za tu vrstu restorana.
Međutim, dogodilo se čudo. Restoran Humus je postao popularan. Čak su mu najverniji
gosti Jevreji.
Čini se da opšti banket
postaje prostrano slavlje ljubavi i života uprkos bedi sveta.
Tako sam, pomalo dockan, tek
nedavno otkrio čari spremanja pustinjskog hleba.
Ali nije tu reč o
tortiljama. Ne.
Radi se o lepoti oskudice.
Života u oskudici.
Dovoljno ti je malo
brašna, soli i vode. Nekoliko trščica drva. Testo se stanji na dva ili tri
milimetra debljine i brzo okreće na vreloj plotni. Sve je gotovo za minut a ukus
je izvanredan. Dodir kao brzi poljubac vatre i hleba.
Osnovne stvari našeg
postojanja.
Možda je u osnovi ljubavi
ka sitnim i bednim stvarima, koja mi se sada, odocnelom, javlja sve učestalije genetski
zapamćeno gladovanje nekog davnog pretka čija je duša bila umrljana jednostavnošću?
Ali, mislim da bi sve uspomene,
naročito velike i jake, trebalo tiho potiskivati.
Držati se malih stvari.
Jer sada su moguće samo male stvari.
Čitavo proleće i leto snimao sam cvetove korova. Smatrao sam da i te prezrene
biljke, kao i prezreni ljudi u nekom trenutku, mogu da iznedre lepotu koja nam danas
toliko nedostaje u životu.
Izašao sam ispred kuće,
kao što radim svako veče pre spavanja da osmotrim nebo, da čujem muziku koja
često dopire iz neke radosne daljine, zatim da u podrumu natočim veeeliku čašu
hladnog belog vina, navučem rezu na vrata i popnem se u stan u lažnoj nadi da
svet postaje malo više shvatljiv nego juče.
To veče, stojeći ispred malog
kameniog bedema na kome je carovao bršljan prekalemnjen sa stabala u
Molinarijevom parku, videh, sa malim zapreoašćenjem da je nepoznata korovska
biljka izbacila cvet dug dvadesetkak santimetara. Cvet je bled, ali ima krupne
latice. Kao mlada provnicijska devojka koja se stidi svog propupelog tela u
masi tela koja se tiskaju šoping molom subotom uveče. Ona, poput korova, ne zna
da u sumornim, okraćalim danima početka zime predstavlja svetlost.
Pomislih da odrežem cvet
korova, unesem u kuću i stavim u glinenu vazu i da ga tako, bar za malo vremena
sačuvam od najavljenog mraza za narednu noć, ali sam odustao.
I mraz je jednostavan.
Нема коментара:
Постави коментар