Sve do danas sam smatrao
da vreme kao proverljiva i jasna kategorija ne postoji, a onda sam u nekom
naučnom časopisu pročitao da vreme, kao loš časovnik na baterije, čas usporava a
čas žuri. Otprilike tako nekako. Kao plima i oseka.
Odnosno, vreme, čak i ono, potvrđuje ništa nije stalno. Meja se kao i naša tela.
Osim izvesnosti gubitka;
pa i to bi trebalo posmatrati s malo više poštovanja.
Izvesni Čarls Bukovski
tvrdi da je neki bokserski šampion po, moguće je izmišljenom, imenu – Bo Džek, proćerdao svoje milione na zabave sa ženama i
da je kad su ga pitali da li žali zbog toga rekao:
„Bolje je nego nikada ne biti šampion“.
Da bi se izgubilo,
potrebno je imati.
Sasvim si u pravu, Džek.
Štaviše, smatram da ljudi
koji ništa ne daju ovom svetu predstavljaju onaj soj koji ništa nema da izgubi.
Pritom ne mislim na materijalne stvari ili na novac.
Imao sam opet, ovih dana.
nekih peripetija sa računima za staru porodičnu kuću. Neobjašnjivo su počeli da
se pojavljuju dugovi iako smo redovno izmirivali pristigle finansijske obaveze.
Moj podstanar, zvao sam
ga Tepeš, ne znam zašto. Bio je drag i
predusretljiv čovek. Živeo je u toj kući skromno i domaćinski. Delovao je kao
čovek koji sve vreme pozajmljuje sopstvenu sreću drugima. Imao je tri psa. Pitao
me je, na početku našeg ugovornog odnosa, da li sme da drži pse. Ja sam
odgovorio sa uobičajenim – normalno. Nisam imao pojma o kakvim psima je reč.
Posle sam ih upoznao.
Bili su to mali ljupki psi, ne znam koje vrste, ali neshvatljivo agresivni. Nisu
mi dozvoljavali da uđem čak ni u dvorište koće u kojoj sam odrastao i u kojoj
sam, u paralelnom stanu, držao neke stvari, ponekad potrebne.
Činilo se kao da je kuća
zaposednuta, mimo nas i da neka nepoznata stvorenja, zamišljao sam ih kao ušata
i glavata, ne izlaze na svetlost dana nego nemilice troše struju na svoje celonoćne
zabave sa raskalašnim, raspuklim ženama.
Tepeš nije imao odgovor
na pitanje otkud toliki utrošak svetla. Nisam ga imao ni ja.
Otišao sam na šalter
eklektrodistribucije.
Očekivao sam pakao.
Međutim, mlađi čovek, a sada su mi mladi i oni oko pedeset pet godina, mirno me
je saslušao da bi rekao kako je sa računima sve u redu. Pokazao sam mu snimke
elektronskih uplata. Klimnuo je kudravom prosedom čekinjom na vrhu glave. U
redu je, rekao je. Nije vaša krivica. Viša sila.
Znači, niko ne pije svetlo
dok se u parku preko puta kuće drveće njiše u sve tamnijem ritmu zime?
Niko, rekao je, kao da me razume.
I nema nikakvih lepih
žena sa opasnim, skrivenim namerama?
Žena za ono: samo da
preživiš. Haotično, ali ipak.
Nije mi odgovorio.
Možda ga to nisam ni pitao.
Vratio sam se u P.
Pozvonio Tepešu. Bilo je
malo iza podneva. Temperatura je napolju iznosila dva stepena iznad nule.
Izašao je u kratkim
gaćama i majici kratkih rukava, sa malim, nalik mački, psom u rukama.
Objasnio sam mu da je stvar
sa ukletošću ipak rešena.
Samo, rekoh mu, počisti,
molim te, ovo opalo glogovo lišće ispred kuće da ne misli svet da ovde žive
duhovi.
Ko je uopšte posadio te
gloginje, upitao me je Tepeš. Delovao mi je pomalo okovano, Bože me prosti, kao
oni faraoni u grobnicama sahrenjeni sa božanskim mačkama.
Ne znam, rekoh, starije
su od nas.
Nisam mi ispričao staru
legendu vezanu za njih. Dok su gradili tvrđavu nedaleko od tog mesta, pre tri
stotine i više godina, argonauti su umirali na zidinama i starešine su ih
jednostavno samo bacale u podnožje, bez oznake, bez obeležja. Posle mnogo
godina, kad su gradske službe kopale duboke rovove za kanalizaciju, nađeni su
skeleti graditelja pobacani u živu glinu unakrst, kako je koji pao. Da bi sprečili pojavu njihovog povampirenja, tada sasvim izvesnu, posadili su glogove oko kuća kao bedem od zlih čini.
Rekoh mu, umesto toga, da
postavi zavese na prozorima. Oprane su, mirisne i dale bi toplinu njegovom domu.
Hoću, rekao je
neubedljivo. Kad mi se žena vrati...
Нема коментара:
Постави коментар