Ne znam zašto mi ne radi Guglov prevodilac. To je sjajna stvar i zahvaljujući njemu izgradio sam rečenicu sa,verujem, neobičnim ali tačnim rečima. Jer, prevod koji bi mi se nudio sa nemačkog, italijanskog, španskog ili engleskog ili arapskog uvek je bio lep na zaboravljeni način.I tako sam usvajao, odnosno otkrivao zaboravljen jezik kojim sam popunjavao izlizane i otrcane bele stranice na kom
Uopšte, to sa otkrivanjem
novih stvari je neverovatno uzbudljivo. Mogu misliti kakvu su sraćkalicu imali
Nobel, Kolumbo ili Nil Armstrong.
Kad sam se, uplašen za
svoju glavu, posle šišanja kod tvrdoglave Biserke, mislim da se tako zvala i njena
frizerska radnja u pasažu, u sledećem naleteh na izlog pun krstova sa razapetim
Isusima. Neki su bili boje drveta, drugi crni, neki lakirani i crveni.
Nikad nisam bio klerikalni
nacionalista. Meni je svaki Isus jedan Isus. I nikada nisam saznao, doduše
nisam se ni trudio da saznam, zašto samo u katioličkom svetu Hrista prikazuju razapetog
na drvenim krstovima a u pravoslavnom na freskama.
Razlika u izdržljivosti materijala
izrade nije mi jasna.
Zašto, ako je rok
trajanja jednog Boga neograničen?
Međutim, danas niko nema
vremena da odgovara na tako glupa pitanja.
Možda je stvar u lovi? Neki kolekcionar je spreman da više da za
starinski krst a neki opet za fresku, ma koliko stara bila.
Znam da je ova misao
bogohulna, ali javila mi se slučajno i zabeležio sam je slučajno, kao što je
sve, pa i život celi, stvar slučaja.
Neka se sad
moralisti zamisle.
Moj poslednji, bonvivanski
roman, objavljen kod malog izdavača,
počeo je da se prodaje.
Ne znam kako to ide, ali
to je sada akcija koja se odmotava mimo mene.
Javila mi se jedna žena
koja je želela da joj potpišem primerak.
Bila je iz Niša. Mislim da je Niš udaljen od Novog Sada oko četiri stotine
kilometara, brat bratu, tako da je stvar sasvim neizvodljiva. Žao mi je, rekao
sam. Verujem da sam je razočarao.
Možda je stvar mogla da
se reši post expresom.
Večeras sam išao tamo da
pošaljem neku pošiljku vina starom prijatelju.
U pitanju su bile tri
boce, lepo uopakovane, sa naznakom za pažljivo rukovanje jer je unutra staklo.
Trebalo mi je bezmalo
pola sata kruženja centrom grada da nađem slobodno parking mesto. Kad sam ga najzad
našao, istrčao sam iz automobila, jer je bilo već blizu šest sati popodne,
vreme do kada možete da pošaljete pošiljku da bi stigla sutradan.
Zaboravio sam da platim
parking. Crvena zona.
Ušao sam u glavnu poštu
koja je, najzad, radila i skrenuo desno ka pultu za specijalne pošiljke po
većoj ceni. Zadihan pružio sam sredovečnoj službenici paket. Ne mogu, kazala je
ta žena rečenicu koju najviše mrzim na svetu, naročito kada dolazi iz ženskih
usta.
Zašto?
Zato što morate da imate aplikaciju PTT.
Kako da je imam?
Idite na naš sajt, rekla je, i pakovala svoj češalj, jastuče za guzu i komplet naočara
u ogromnu, crnu, polivinilsku torbu.
Nisam mogao da odem na
njihov sajt. Trebalo mi je za to više vremena nego da stignem na susedni šalter
na kome nisu tražili aplikaciju.
Bilo je deset minuta do
osamnaest časova.
Setio sam se da nisam
uplatio parkiranje.
Jebiga. Koštaće me.
Ispred mene bili su mlađi
čovek i devojka. On je vodio ispod ruke. I oni su odbijeni od strane one moje
nadrndane šalteruše.
Čekao sam da završe.
Nudili su neke papire, koliko sam shvatio, ali su im poštarice odgovarale ne,
ne i ne.
Ne znam o čemu je reč.
Da, i ne volin reč „ne“.
Kada sam stogao na red,
nisam uspeo da proguram paket kroz uzani stakleni otvor.
Iza stakla je bila devojka koja se smejala.
Plašim se da se ne pocepa
karton.
Neće, ne brinite.
Svidelo mi se što ne voli
da se prepire poput njene starije koleginice koja, osmotrih je krajem oka,
stavlja tašnicu od plastike na rame i odlazi kući.
Zazvonio mi je telefon i
urednik moje nove knjige me je pitao da li bih čitao neke delove iz nje na lokalnoj
radio stanici.
Ne volim da čitam svoje
ispovesti. Mogu da ih pišem i šaljem u svet bez mene. Ali, sa mnom to sve bude
komplikovano. I mi pisci, rekoh mu, imamo dušu, kakvu takvu.
Predao sam paket vina.
Da li će se razbiti,
pitala je vesela službenica.
Neće.
Napolju je bila magla,
laka, ali ipak magla.
Kao što je i ova gradska
zima laka, ali ipak zima.
Kao što su neke žene ljubazne a druge ironične i nepristupačne.
Ja sam, u osnovi,
usamljenik. U stvari, osećam da to postajem sve više.
Znam da je to zamka.
Ali šta nije zamka?
Rat?
Preživljavanje...
Lisica, crveno žutog
repa, koju ne videh trideset dana.
Čudno je kada otkriješ da
postoji nešto na šta misliš a da to nisu usponi i padovi.
Pitao sam se zašto sam se
ošišao.
Sve može da bude
jednostavno dobro. Opušteno. Samo prihvati sve što ti se nudi. Ostalo će da se
sredi, već nekako, a posle možeš i da umreš ako misliš da te je Bog izneverio.
Vraćao sam se kući, usput
otišao na tvrđavu iznad Dunava.
Bilo je hladno.
Pomislih kako je bilo mom
nesuđenom junaku romana NORA, sremskom Švabi, koji je odatle, sa uzvisine osmatrao
kretanje brodova uoči Drugog svetskog rata i
tajnom radio stanicom istog imena: Novosadski radio obaveštavao Hitlerove
vojne stratege, noseći o pojasu revolver načinjen od uglačanog drveta, bez metka,
čak i bez poslednjeg metka koji se uvek čuva za sebe.
Нема коментара:
Постави коментар