Trebalo bi da isključim
taj fiksni telefon. Sada i za svagda. Ničemu više ne služi, osim da mi neko ko se obično ne predstavi na
početku, upropasti dan nudeći mi nepotrebne usluge ili me pozivajući na besmislene stranačke skupove.
I danas me je zvala jedna:
„Da li ste vi Predrag Krstić?“
„Ne znam, zavisi od toga
ko ste vi.“
„Ja sam Kristina.“
Ili Katarina.
Ili Jasmina
Ne sećam se da sam je
ikada upoznao.
„Htela sam da vas pitam
da li bi u subotu došli na skup naše stranke. Biće tamo i predsednik.“
Obično bih posle takvog uvoda prekidao razgovor.
Sada sam upitao
„Otkud vam ta ideja?“
„Pa“, rekla je Nikodina
ili tako nešto, „ ja vas samo pitam.“
„Šta je vama? Na čemu ste?“
Nasmejala se Kristina. Ipak
je bila ona. Bio je to nategnut smeh osobe koja se stidi.
„ Divna si Kristina“,
rekao sam i spustio slušalicu.
Ne znam da li je
razumela. Mislim da jeste. Ljudi često rade čudne stvari da bi
preživeli.
Naravno, neka druga
Kristina me je sutradan ponovo zvala na fiksni broj.
Pogledao sam displej.
Neki nepoznat broj iz
Beograda.
Nisam uključio prijem.
Na mobilni me nisu zvali.
A i na njega se odnedavno
ne javljam. Ili retko kada.
Tako je radila moja tetka.
Isključila je fiksni i samo jednom mesečno, u prolazu, dok je još mogla da
švrlja po Segedinu, zvala moju majku koju je od smrti delila samo jedna godina.
Kad bi je majka pitala za deo njeng nasleđa od porodične kuće i zemlje,
prekidala bi vezu.
Obe su umrle vrlo brzo
posle svih tih prekinutih veza.
I sada to i ja radim.
Ništa se razgovorom ne
može rešiti. Potreban je fizički kontakt.
Osećam sve veći potrebu
za njim.
Dok hodam šoping molom
posmatram fotografije sa licima manekenki. Sve imaju namerno nezainteresovan
pogled u stranu i ohol, nadmen, pomalo ljutit ili lako uvređen izraz na
prebelim licima, koja su vrlo slična jedno drugom.
Sećam se kad se to
pojavilo na našim televizijskim vestima.
Crna mlada spikerka
cedila je reči a iz očiju joj je siktao jed pomešan sa prezirom prema nama koji
je gledamo i slušamo.
Posle se to proširilo kao svrab.
Kad vidim tako nešto,
odmah bežim.
Zdravo i zbogom.
Danas sam se na samom
kraju grada, tamo gde počinju naše pustinje, odlazeći na usputnu poštu da
predam paket knjiga, zamalo sudario sa starijim, zaraslim u bradu klošarem koji
je teško teglio kolica sa gumenim točkovima. Vraćao se iz berbe kartona.
Taj fizički dodir sa
čovekom koga nisam znao i ta njegova snažna volja da preživi mukotrpnim
siromaškim trudom, prljav, stalno i opravdano pijan, ali da ipak preživi - naterala
me je da mu se osmehnem, mahnem prijateljski i upitam ga kako je.
Lice mu se ozarilo.
Dobro, rekao je, činilo se
iskreno ubeđen u to. Dobro, gospodine.
Ušao sam u poštu da
najzad pošalejm paket koji mi je privatna kurirska služba vratila posle mesec
dana lutanja.
Ispred mene bila je mlada
crnpurasta žena srednjih godina koja je stalno glasno duvala nos u maramicu,
tako da sam, zaboravivši masku za lice, stalno uzmicao.
Na šalteru je neka stara,
vrlo oprezna žena, sa kišobranom, maskom i kaljačama predavala poveći opaket
zapakovan kod kuće.
Poštarica je, posle nedavnog štrajka, bila vrlo ljubazna i predusretljiva.
Rekla je babi koja se stalno pozivala na to da je Nemetne, da mora da otvori
paket i da pogleda šta je unutra.
Čuo sam kako je baka rekla da su unutra lutka i bombone za unuku u Danskoj.
Tim pre, rekla je
poštarica i uzela makaze.
Dozvoljavate da otvorim.
Unutra je bio neki
tehnički uređaj.
Šta ako je bomba,
pomisliše svi u pošti i uzmakoše par koraka.
Ovo nije lutka za dete i
nisu bomboni, rekla je poštarica.
To ne znam, rekla je baka. Može biti da nisu. Ćerka mi je dala da pošaljem
paket.
Osim toga, nemate ni
carinsku deklaraciju za taj aparat.
Nemam.
Onda se morate vratiti
kući pa sutra opet doći.
Samo mi zapakujte, jako
ste ljubazni...
I tako...teku dani
zemaljski.
Malo prevare, malo, zapravo, pokušaja iznenađujuće prevare bez kajanja, dobre
neni iz mađarskog kraja grada, dobre poštarice, neprovetreni mali kavezi u kojima,
oivičeni plavim platneniom trakama idemo jedni za drugim, izbrojanih tela.
Platio sam poštarinu.
Napolju je padala kiša.
Neki tip sa ogromnim
crvenim džipom mi je zagradio izlaz.
Čekao sam i čekao.
Video sam ga kako trči ka automobilu i usput telefonira.
Debeljušksti japi u crnom
odelu.
Izgledao je kao poslednji
čovek na zemlji, čovek koji razgovara sam sa sobom.
Нема коментара:
Постави коментар