MILAN TODOROV: ULJE I VINO

 

 

Urednik jedne od mojih knjiga pozvao me je, sasvim nenadano, da se priključim grupi koju su pokrenuli potomci poslednjih Indijanaca u Americi.

Obično, izbegavam da prihvatim takve predloge. Ne zbog toga što mi se ponuđene društvene platforme ne dopadaju, mada ima mnogo i takvih, nego što je jahanje na talasima interneta postalo zamorno. Ipak sam otvorio link koji me je vodio ka ponuđenoj stranici. Nije tu bilo mnogo teksta, tek pokoja fotografija mladih crvenokožnih Indijanki i nešto starih Indijanaca. Učinilo mi se da tu nema nićeg posebnog.

Dobri ljudi koji su izgubili.

Stvar mi je bila pomalo poznata.

Ne bih o dobroti, naročito ne o sopstvenoj. Štaviše, u ovim hladnim danima bogohulno se šalim kako je za likove poput mene pakao pravi izbor, jer je, zbog kazana koji đavoli furnjaju, u paklu mnogo toplije negi u raju sa čertrdeset devica.

Izbrisao sam, znači, tu ponudu.

Požurio sam tog  ranog jutra, probudivši verovatno sve u kući, da kupim na sasvim severnom kraju grada, neke boce za vino. One staklenke, neobičnih formi, koje volim a kojih je sve manje. Neko vreme sam ih lako nabavljao a onda je uvoz prestao zbog, ispostavilo se, činjenice da je neki Italijan koji je pakovao maslinovo ulje u njih, otkupio celu proizvodnju.

Ulje i vino kao pomazanje pred ispovest, ako se ne varam.

Nisam baš jak u tim crkvenim obredima. Nekada, u krizama koje behu možda manje nego kriza ovih godina, jer se preda mnom, a da ja to nisam znao, pružao sunčani put peščanih dina i godina; čitao sam papine enklitike svakog dana. Još se sećam Pontifeksa. A onda sam prestao. Bile su to dobre misli i dobre poruke. Ne znam zašto sam odusatao. Kao što ne znam zašto odustajem sada od Indijanaca.

Možda zbig toga što su ipak pristali da žive život na način drugog.

I sada se njihove ćerke brane, kao što je neko rekao za domovinu, lepotom.

Taj kič mi nikada nije prirastao za srce.

Braniti domovinu bilo čime osim životom, pa i to, malo je odviše.

I danas viđam ispred nekadašnje veliko robne kuće zvane Progres ponekog invalida koji sedi ili leži na pločniku sa kutijicom ispred patrljaka od nogu a na kutijici stoji natpis: Udelite za lekove bolesnom starom borcu.

Da li me laže?

Hm?

Šta ako ne laže?

Moj dobri, sada pokojni prijatelj i veliki pisac (dobio je NINa), koga su, možda, mučile iste dileme, napisao  je roman o Indijancima. Prošao je potpuno nezapaženo.

Ali, poslednji Indijanci su, pomislih, dokaz da ništa nikad ne može da se izravna, da Zemlja bude ravna ploča, da nema prekidanja sa prošlim životima...

Ti online Indijanci, čak i pod uslovom da nisu pravi, samo su plivači protiv matice, masa  koja narasta u svetu. Svi takvi su genijalni. Možda se brane zabludama, ali i to je čudesno samo po sebi.

Odlučio sam da se priključim grupi.
Biću Crvenokožac.

Ionako sam, manje ili više, crven u licu.

Pokušao sam da pronađem ponuđeni link.

Nije ga bilo.

Umesto njega pojavila se Sanja, sa 4 slike svog međunožja, samo za, kako je rekla, mene - a beše udaljena svega četiri kilometra od mog kompjutera.