Ti događaji sa lisicom
koja, ponekad mislim, može biti da i ne postoji nisu ništa drugo nego moja
slabost, tačnije neodlučnost da se odredim prema sebi, da jasno povučem granicu
gde se ja završavam, a gde počinju drugi.
Umesto toga, po navici
idem tokom koji me nosi nezavisno od moje slabe volje.
U detinjstvu su me učili
poštovanju prema drugima. Ako poštujem sve, imam utisak da ne poštujem ni svoje
želje ni mogućnosti.
I sad je to došlo na
naplatu kao oprani veš. Da, tu nedaleko od kuće u kojoj sam stanovao nekada,
postojala je perionica veša. U ono vreme staro nije svaka kuća, kao danas imala
veš mašinu i pride sušilicu. Onaj sloj, srednji, kome je moja službenička
porodica pripadala, ponekad je nosila
veš u javnu perionicu. Pretpostavljam da je to bilo pomalo mučno. Stajati uza
zid i čekati da se tvoj veš opere i osuši da bi ga nosio kući. Pritom nisi sam.
Moja sirota majka je jedne sibirske zime tako, stojeći uza zid, zaradila upalu
bibrega u hladnoj perionici. Ali, najstrašnije je, pretpostavljam, bila
mogućnost da ti neko pregleda bračnu postelju ili donji veš. Rulja, kojoj se
inače ne dešavaju bitne stvari u životu, sklona je tome. Ali to je ostalo i
danas. Svetu je potrebno tuđe uznemirenje bez mnogo sopstvenog truda oko toga.
Ponekad mi se, kad sam rđavo raspoložen, čini da svet stalno ide unazad. Zamena
za mogućnost novog je uvek sigurnost starog, ma koliko to staro bilo sakato i
nemoralno i nemoguće. Jer, šta je stid? U čijem oku? Posmatrača ili žrtve?
Imali smo u toj kući
podstanarku Zlatu, razvedenu mladu ženu iz nekog sremskog sela, mislim Bešenova
ili Beške i ona je radila u obližnjoj vojnoj perionici veša. Bila je bujna u
svakom pogledu. Pomalo masna, ali vesela.
Našao se tamo i neki, normalno, brkati sredovečni zastavnik koji je
bacio oko na nju, ali je ona stalno uspevala da ga izvrda. Jednog dana je on u
kantini proširio aber kako je Zlata divna mlada žena, ali nesrećna, na žalost. Imala
je manjkavost zbog koje je muž napustio. A ta mana se sastojala u tome da nije
imala bradavice na ogromnim sisama i, prema tome, nije mogla da mu rodi sina.
Pričao je to zastvanik
svima pa je tako priča dospela i do Zlate.
Sad to sa pričama je
stvar opredeljenja. Neke možete da otresete lako dlanom, kao perut sa kaputa a
neke nemaju zamenu. I tako je Zlata, ne, nije bila sirota, nego naprotiv:
vesela i puna života - jednog podneva uoči ručka u vojničkoj kantini pred
zastavnikom i svitom vojnika zavukla ruku u njedra, izvadila poveliku sisu sa
tamnim pečatnjakom bradavice i, gledajući u zaprepašćenog zastavnika rekla: „Na
konju, udavi se!“
Ne znam šta je posle
bilo. Mislim da sam viđao zastavnika kako se šunja u njen stančić, ali to je
već druga priča.
To je storija u kojoj
nema ni pobednika ni pobeđenog.
A to znači da nema
suštinu. A suština je u stalnim malim sukobima koji naizgled nemaju pomirljiv
kraj.
Išao sam danas pre podne
u centar grada da me ošiša neka frizerka u pasažu. Ona to radi izvrsno, ali
stalno komentariše moj izgled, kvalitet kose, neka mladeže i slično. To me je uglavnom
uznemiravalo. Kad sam došao imala je
neku ženu u stolicu.
Idem do Riblje pijace, rekoh
joj i vraćam se za dvadeset ili trideset minuta.
U redu, rekka je, čekaću
te.
Bila je iz onih krajeva
gde su svi na ti. Nije mi to smetalo.
Otišao sam na pijacu.
Kupio odličan somun za večerne sendviče. Prethodno sam u nekoj novoj mesari
kupio šunku sa bundevinim semenom i paradajz.
Kad sam se vratio u
frizerski salon, bila je sama.
Rekao sam joj kako želim
da me ošiša.
Samo ti sedi, rekla je, tetka Jela zna kako će.
Molim vas, rekao sam joj
persirajući, ovo je moja glava i ja želim da me ošišate po mojim uputstvima.
Nešto je progunđala.
Nisam razumeo šta.
Dvica ili jedan i po,
pitala me je.
Ja se ne razumem u to. Samo, ne želim da me ošišate kao lertos, maltene na
nularicu.
Sećam se. Ali ti si to
želeo. Rekao si mi da se puno znojiš i ja sam te ošišala na nulu radi toga.
Tako radim svim muškarcima koj se mnogo žure i zbog toga se znoje. Gde se ti
žuriš?
Ne žurim se.
Naslonila se poprsjem na mene.
Žuriš. A ja se nigde,
vidiš, više ne žurim. Sin mi je poginuo na motoru pre dve godine. Podleteo pod
kamion. Niko nije kriv. Samo njega nema.
Sad je njeno povremeno
naslanjanje na moja leđa ili ramena bilo samo telegrafsko.
Ustao sam sa stolice.
Koliko sam dužan.
Samo tri stotine dinara.
Dao sam joj
petstodinarku.
Izvinite, rekao sam, nemojte
se ljutiti.
Nije mi ništa odgovorila.
Ako nešto ne volim, onda su to ženska neodgovaranja. Šta hoće?
Pred vratima je već čekao
drugi čovek za šišanje.
Upitao sam ga da li mogu
da izađem na drugu, mračnu stranu pasaža.
Frizerka je kroz staklo
klimala glavom.
Kad sam došao do zadnje
strane pasaža našao sam se pred zaključanim tunelom.
Vratio sam se.
Frizerka se naslanjala
sisama na mlitavog čoveka u stolici za šišanje.
Kad sam pošao kući bilo
mi je potreban neki, bilo kakav znak da postoji račun bez prljavog veša.
Zaustavio sam se kod šipražja
u kome se krila lisica, gradska diplomatska lija. Stojao sam nekoliko
trenutaka. Autimobili su jurili pored mene. Stajao
sam i stojao. Osećao sam sreću što još umem da
zamišljam stvari, divlje životinje, ženske porive i što nisam spreman za
definitivni poraz.
Međutim, znao sam da ću
jednog, netak dalekog dana izgubiti. Kao i ona. Lisica, lepa, pametna i mlada za sada.
.
Нема коментара:
Постави коментар