MILAN TODOROV: BITI SAM KAO LISICA

 

Večeras sam čuo kako kerovi nekog dokonog šetača pasa  kevću stazom koja vodi ka lisičjem brlogu. Tu lisicu sam video samo jednom, na potezu iza propale ciglane i groblja i odlučio sam da je hranim da bi preživela zimu. Bila je mlada, vitkog tela i ne baš preteranog repa. Svi mitovi su, kad sam je video, posmilih, pogrešni.

Ali sad kad su joj kerovi bili na  tragu, nisam osećao da bi trebalo na bilo koji način da joj pomognem. Ipak, nisam pored željeznog električnig stuba istresao kosti iz plastične vrećice. Vratio sam je u auto, iza sedišta i produžio dalje.
Te borbe  na smrt i pobedu su kao ovi ratovi. Ništa tu nije fer. I ne znaš za koga navijaš. Ja, u stvari, nikada nisam ni bio navijač. Da ne bih uvredio oca (Ćirilo, iz grčke hrišćanske tradicije) koji je bio poklonik Crvene zvezde, mada verujem da ni on nije bio baš preterano zimzelen, navijaio sam za nju do očeve smrti. Onda sam prestao da u bilo čemu i za bilo koga navijam.

Koliko juče moj izdavač mi je u telefonskom razgovoru rekao da u ratu Izraela i Palestine, navija za Izrael.

I ja, rekao sam mu.

U sledećem trenutku sam shvatio da je sve to isto. Glad za zemljom. A to proizvodi ubijanje dece, žena, staraca (kad ih pomenu u vestima nikad nisam načisto da li starce treba žaliti ili ubijati, odista, jer svet koji su nam ostavili je govnarski i zločinački svet).

Parkirao sam na neobeleženom mestu na parkingu šoping mola. Svi zvanični parkinzi su, uzgred rečeni, bili zauzeti.

Izašao sam iz auta, stisnuo alarm i čekao. Iz kućice ovezbeđenja odmah je izašao neki lik pomalo retardiranih pokreta i rekao mi  da mi on preporučuje, tako je kazao, da pomerim automobil jer će ga neko, kako reče, čuknuti ili će, u najboljem slučaju, oni iz centralnog video nadzora da me snime i pozovu putem javnog razglasa da uklonim auto. Ako to ne učlinim posle trećeg poziva on će sve snimiti i pozvati pauka da mi odnesu kola.

Samo snimaj, rekao sam mu. To je tvoj posao.

...I tako ugroženost lisice, proganjanja, ta stalna upozorenja da je potrebno nešto učiniti ovako ili onako, nešto sasvim beznačajno, dok traju javni državni pokolji na svim nivoima ovozemaljskih dana stvarale su sasvim finu agoniju za predstojeću noć nesanice.

Pitao sam se samo: ko čuva moju lisicu?

Ali, koga je za to još briga?