Te fotografije su, razume se, čist kič. Nešto toliko idilično da je i budali kojoj se na putu probuši guma jasno da tu ništa nije u redu, osim sreće u obnaženom telu oble plavuše ili crnke sa visećim golim sisama i oblim, nauljenim zadnjim polutkama.
Često mi se to dešavalo
dok sam vozio ostareli pik ap domaće proizvodnje, koji bih preopteretio grožđem
ili vodom za prskanje vinograda. Molio sam Boga da se na planinskom
fruškogorskom usponu moj polovnjak ne raspadne na pola. Čak sam kod nekog
modnog limara u Varadinu sredio da mi zavari osovinu od šine ili komad Titovog
mosta srušenog u bombardovanju krajem dvadesetog veka. I on je to učinio, po
parenoj ceni. Kad sam mu zameriom zbog toga, odvrusio mi je da je on umetnik
limarije. Njegova umetnost se, razumeo sam, sastojala u tome da kupi lako
havarisana luksuzna vozila u kojima je neko poginuo i pobožna familija nije
želela ni da čuje više za popravku i korišćenja tog vozila. On mi je čak rekao
i kako taj neesrećni automobil zovu u slengu, nešto kao grin flaj i
ukoliko sam dobro shvatio to je reč kojaa označava zelnenu muvu koja izleće iz usta
pokojnika pre ukopa. Gadna stvar. Ali, njemu se posrećila.
Zbog toga je redovno pratio hroniku o
saobraćajkama u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj. Otvorio je čak i salon sa
repariranim automobilima u kojima je neko poginuo. On čak to nije ni krio.
Sujeverje je sranje, rakao mi je.
Obično nisam sujeveran,
bar ne u većoj meri, ali tih godina sam bio baš sjeban i to je učinilo da i
najmanji gaf tretiram kao sudbonosnu tragediju.Malo je nedostajalo da od svega
dignem ruke, uzmem trobojku i kanister benzina i sednem pred zgradu gradske
kuće i zapalim se kao neki novi Jan Palah.
I sad mislim, možda su me
te dobre prsate sestre na velikim posterima u muzgavim mehaničarskim
radionicama, slabo ili nikako grejanim, dok je napolju duvao severac zvani Kurati
Janoš, spasile od suicida u najgorim vremenima mog života.
Te, kako su ih zvali poznavaoci košaave, Pičate Kate.
Zbog njih je trebalo biti
neposlušan.
One, razume se, nisu za
to mogle da znaju. Postojale su za iluziju života. Bile su lojalne kraljice pornografije za nižu klasu.
Ali, bile su. I postojale su. I važno je biti. I postojati. Što duže. A
moral...ha..ha...ha...
O moralu ne znaju ništa, recimo
slepi miševi. Oni ostvaruju pun seksulani odnos bez kopulacije. Niko ne zna
kako se to dešava. Mužjak pokušava na sve načine da ostvari direktan kontakt sa
ženkom, ali zgog dimenzija njegovog uda koji se naduvava u ogrimni srcasti
oblik mnogo veći od ženkine vulve, odnos je nemoguć.
Međutim ili za čudo,
većina ženki zatrudni.
I stvar se posle ponavlja
sa novim, mladim slepim miševima i mišicama.
I sad ja treba da spavam
mirno. Ili bi trebalo da spavam kao slepi miš.
U delu grada u kome živim,
možda zbog blizine groblja i čistog vazduha na brdu mogu se noću videti slepi
miševa kako kruže oko naših, za svaki slučaj, dobro zatvorenih prozora.
Promenio sam u
međuvremenu nekoliko automobila i nekoliko mehaničara.
Vozim i osećam tu lažnu
siogurnost velikog sveta koji je došao. Iznenada auto, švajcarac, ugasi mi se
blizu kuće, baš tamo gde ostavljam hranu za lisicu boje cinka.
Kakav je to znak?
Izašao sam. Podigao haubu.
Ništa nije bilo neobično. Spustio sam haubu. Uspravio se i udahuo punim
plućima. Učinilo mi se da osećam miris prolećnog cveta, nešto kao zumbul. Ušao
sam u auto i odmah ga pokrenuo.
Posle sam pročitao da lisicama koje jedu sve od slepoih miševa do kišnih glista, da bi zavarale trag, rep ponekad miriše na cveće.
Нема коментара:
Постави коментар