MILAN TODOROV: DASKE

 

Ne želim da vozim auto kad malo popijem. Ovo je topla zima i vino, izgleda, jače hvata. Zbog toga hodam. Više ni ne uključujem pedometar na telefonu, iako me, znam, prati i beleži svaki korak, kao i što me prati GPS, koji, takođe, mrzim da isključim.
Čini mi se da je sada najvažnije hodati. Jer, kako se drugačije pojaviti na mestu na kome celog veka želiš da budeš. To je teško, jer se radi o mestu na kome želiš da celi tvoj svet držiš istovremeno na okupu. Liči na mamuzanje inspiracije. Ali, ponekad to mamuzanje ili ta muža dobre krave ume da da mali rezultat.

Moj dobrodušni debeljuškasti deda cvećar iz Mađarske nam je svake zime dolazio na nekoliko dana u goste. I prilikom prelaska tadašnjeg mosta Maršala Tita nije mogao da se načudi našoj nemarnosti. Na pešačkoj stazi su postojale daske koje behu natrule, mnogih nije ni bilo, i neprezan čovek mogao je lako da upadne u ledeno Dunavo.

To se, naravno, nikada nije desilo. Ali, stvari koje se ne dešavaju, ili mi ne znamo da su se desile, što je skoro isto, čoveku ponekad deluju vrlo čvrsto. I umesto da se uplaši deda je, što je prilično neverovatno za njegove godine, govorio da je ta mogućnost da propadne u veliku reku u nepoznatom gradu za njega vrlo romantična.

A te daske, natrule, tanke, nikad ofarbane, ostale onako kako su ih zarobljeni Nemci posle Drugog velikog rata postavili, bile su neobjašnjivo čvrste tako da smo prelazeći most stalni lavirali između života i ... kako se zove oni posle, što je, kažu isto život, ali nije?

I ove večeri dok hodam tim mostom, levom stranom, išpartanom trakom za pešake, vrlo disciplinovan, što je strašna posledica sistema vaspitanja i zatim poštovanja, a dok mi duga svetla obesnih vozača grebu rožnjaču, neka devojka iz suprotnog smera, protrči pored mene u crnim helankama i beloj tankoj majici tako da se, bukvalno, videlo kako seče sumrak svojim uskim duguljastim sisama.

Sad, mogao bih da kažem kako me okrznula, zamalo oborila i sve bi to moglo da bude tačno. Ne bi, uostalom bila prva trkačica koja je oborila nekog u prolazu i nastavila da trči, što je nalik crtanom filmu.

Na sredini mosta hladan vetar. Vino gubi antejsku snagu. Snagu sina Boga mora Antaja, poznatijeg kao Antej.

Bog mora, mislim dok ipak oprezno prelazim reku uzorno asfatiranom stazom.

Nigde pukotine.

Nigde straha i iskušenja.

Život bez toga je prilično lak, ali neverovatno, zaista neverovatno i nelogično zahtevan.

Obećavam sebi da više neću pisati o prošlosti.

Šta me briga za godine koje su bile kao upaljač.

Kresnule bi i ugasile se.
Grad je sada bio prepun srećnih ljudi. Svi su nosili šarene balone u rukama. Deca su bacala petarde. Na jezeru po kome su donedavno plovile male sivkaste patke bez značaja, zbog čega sam ih zavoleo, sada su klizali tinejdžeri. Svet se pretvorio u proslavu sveta kao da on nije počeo da se kvari i topi kao i led ispd njihovih klizaljki. Ali, led se ne topi. Led je veštački. Kao što su i  moja najbolja vremena, može biti, veštačka.

Pogledam u teleon.
Nepoznati čovek mi je poslao fotografiju plakata koji najvljuje moju skoru izložbu crteža. Snimio ju je ispred glavne Pošte.

Bio sam iznenađen.
Zatim...

Vraćam se prerano kući. To ne volim.

Imam tačnu satnicu i ponekad, ironično, pomislim da bi po meni mogli da navijaju peščane satove.

Ništa se ove većeri nije dogodilo između nas, kažem lisici ka kojoj idem.

Ipak, još sam na mostu, na njegovom početku ali sa druge strane. Za oko mi je iznenada zapao lepi beli fenjer. Pomislio sam da je to onaj koji obaveštave brodare o blizini obale, mogućnosti nasukivanja i takvim stvarima. Međutim, fenjer je bio otvoreno limeno kućište za sveću i ja tada shvatim da je sa tog mesta, čitao sam u lokalnim novinama, neka devojka skočila u reku.

Ubiti se zbog izbubljene ljubavi?

Hm.

Verovatno su je spasili, jer tu je blizu šlep i čamac rečne policije. Ali, zar je  to važno?

Ne znam.

Ponovo ne znam šta je važno.

Eto.