Posle Božica nakupilo se
mnogo kostiju i različite, uglavnim mesnate hrane, koju sam nameravao da
odnesem na naše mesto. Tako sam zvao onu tajnu stazu u šipražju koja je krivudala
iznmeđu ugašene ciglane i groblja koje su širilo. Znao sam od ranije da u
podnožju groblja, koje beše na maloj uzvisini, postoje u jakoj glini iskopane
jamure u kojima su se, ne samo skrivale životinje, negu su tu svoj zagrobnu mir
nalazli i pametni psi koji bi se tu dovlačili da umru, predosećajući sasvim
jasno a ćutke sopstveni kraj. Imao sam jednu divnu lovačku kerušu koja me je, jednom
prilikom odvela do psećeg groblja. Skoro sam zaboravio na to, ali kada se,
teško bolesna, imala je rak sisica,ona, majka dvetoro braon kučića; ipak
iskrala iz dvorišta i nestala, znao sa gde je. Nisam nikada više otišao tamo.
Večeras sam, po običaju
zastao i krenuo sa crvenom papirnom kesom ka banderi i puteljku iza nje kad se
preda mnom iznenada ukazalo neko stvorenje nalik na krupniju mačku. Trgao sam
se i zastao.Stvorenje je šmugnulo nazad. Bilo mi je sada očigledno da je reč o mladoj licici, jer mačke, čak i nepoznate,
ne beže od ljudi, nego nas naprosto iritiraju prelazteći nam put što po
verovanju donosi nesreću.
U tom trenutku nisam mislio
ni o sreći ni o nesreći. Mislio sam samo kako da produžim neki život.
Uostalom, životinjka se
povukla a i da nije, da je mačka i da mi
je prešla put, ne bi to imalo nikakvog posebnog smisla. Ne verujem u stalnost sreće
koja obitava negde u našem prikrajku da bi se, tek tako, pojavila ili izgubila
zbog neke obične tvrdoglave životinje.
Možda verujem u trenutke.
Trenutke sreće, ljubavi, zdravlja, morala, stvaračkog zanosa, sreću starih
vremena koje niko ne pamti, sreću koju ti donese nesanica, briga i tuga.,,,ušasavam
se, verovatno kao i svako da mislim o budućnosti i te misli su toliko glupe da
mi je teško da ih navodim. Ipak ću reći kako smatram da se život ne prekiada
smrću, kao šro se ni ljubav jednim započeta nikada ne kida - nego mi i posle
nje nastavljamo da živimo u fragmentima tuđih života, dece, unučadi, životinja,
mačaka i lisica samo u obliku novih a istih žena.
Što da ne?
Možda zbog toga pišem ove
fragmente.
Možda i zbog toga šro ne
verujem u celinu i harmoniju dva bića.
Uvek neko nešto zasere.
Felicita a momenti, govorim
sebi, rapavim glasom dok pored mene juri crni džip sa upaljenim dugim svetlima
kao da stvari i bez njih, u pola noći, nisu kristalno jasne.
Dakle, ostavio sam kosti
uz banderu.
Njima ću se baviti kada se
posle dva sata budem vraćao iz večernje kupovine.
U šoping molu, u holu na
drugom spratu sada je umesto velike jelke i saonica od lažnog zlata postavljen
zid sa pregradama za novogodišnje želje.
Zastajem. Interesuje me.
Ne volim nikakve zidove, samo one koje ispunjavaju želje. Poput zida u
Jerusalimu, u kome sam ostavio cedulju, pre mnogo godina, sada ju je vetar
svakako oduvao, ali tada mi je bila životno važna i želja mi se, ispisana na
papiriću, na srpskom jeziku u tom podeljenom arapsko jevrejskom gradu, sa
milionima molbi ipak ispunila.
Zbog toga pitam ljubaznu
mladu devojku (uzgred zašto od tih promoterki uvek žele da oskudnom odećom
načine zavodljive kurvice?) o čemu se sad tu radi.
Stvar je jednostavna, kaže, samo zavucite ruku u bilo koju kovertu i izvucite
papir na kome vam je neko poželeo nešto za nastupajuću godinu.
Bojim se, rekao sam pomalo
uplašen.
Zašto, pitala je iskreno
iznenađena, ljudi u ovo vreme žele jedni drugima sve najlepše i najbolje.
Da, razumem, ali da li
oni to žele sebi ili meni, koga uopšte ne poznaju?
Trepnula je očima.
Mislim, reče, da žele
vama, uprkos svemu.
Dobro, rekoh, da probam.
Zavukao sam ruku u platnenu
pregradu i izvukao beli papirić na kome
je štampanim slovima, crnim flomasterom pisalo:
Jebem ti mater i želim ti sve najgore.
Ispod se nalazio neki broj telefona.
Uzeo sam od devojke ponuđeni
papir i na njega napisao
PREVARA.
Ništa nisam rekao devojci
koja mi se ljubazno zahvaljivala.
Otišao sam nekoliko desetina
metara dalje i nazvao telefon čiji je broj bio zapisan na prostoru želje za
mene.
Halo?
Halo, javio se slabašni
starački glas.
Vi ste napisali onu
poruku?
Ne znam, ja danima ne
izlazim nikud.
Pomislio sam da sam
pogrešio. Zavukao sam ruku u džep i ponovo prelistao savijeni beli karton, nisam
pogrešio. Broj je bio taj.
Da li je ovo vaš broj?
Jeste.
Da li ste sigurni da vi niste
bili u megamarketu i pisali poruke sa najlepšim željama.
Sine, rekla je ozbiljno, ja
više ne pamtim ništa. Zbogom. Dugo sam čekala da mi se neko kao ti javi da mu
kažem zbogom.
Vraćao sam se istim
putem. Unaokolo su odjekivale petarde u slavu rođenja sina Božjeg koji je svojom
smrću učinio da svi budemo večno živi, u fragmentima.
Lisica je sve pojela.
Nije bilo ostataka.
Neko ipak čisti ovaj
svet.
Ne znam kako.
Нема коментара:
Постави коментар