Parkiranje automobila na mestu rezervisanom za invalide je neoprostiv greh. Često se pored ili iznad tih mesta nalaze ironične poruke koju ispisuju gradski činovnici, začudo, jer nemaju ni mrve duha, a poruke su u stilu „Zar želiš da budeš kao ja“ ili „Čestitam. I ti si bolestan.“.
Nikad nisam razumeo nijednu
od tih ili sličnih poruka, poput: „U redu je. Hajde da menjamo mesto i u životu“.
Nerviralo me je samo, ili
bez samo, to što je tih mesta za parkiranje automobila za vozače invalide bilo
previše. U pitanju je neki prosek razvijenoig sveta. Shvatam. Ali, ovde
invalidi uglavnom nemaju automobil. I onda se tako voziš, srećan što nisi
invalid, pola sata po porkingu trržnog centra i, najzad, prinuđen si da
parkiraš na žutim obeleženom mestu. Izlaziš. Slabo skrivene kamere trepću i
teraju te da pomalo šepaš na jednu nogu. Istovremeno im pokazuješ srednji prst.
I sad, jasno je da invalidi nemaju ništa sa tvojim gradskim borbama. To je samo
način indijanskog preživljavanja.Ukrali ste nam zemlju na kojoj smo nekada bili
starosedeoci. Vi, sa kamerama, toplim aulama, lutkama razuzdanih mršavih nogu i
prezrivim pogledom – došli ste posle. To je sasvim jasno i vama i nama. A onda
ste, kao jači, nametnuli pravila. Ali te lutke, kao i rezervisani invalidi, čini
se, utiču na izgled pravih žena.
Mršave ili vitke, kako je
bolje, sa sisama koje odgovaraju nekoj dojilji u selima zavejanim snegom cele
godine. I taj hod. Verovatni manekenski. Nikad se nisam razumevao u to. U gimnazijskom
razredu sviđala mi se devojka koja se zvala Simonida. Bila je takva. Vitka,
kratkokosa, crna i hodala je kao manekenka. Progfesor muzičkog, ime sam mu
zaboravio, ali ada znam da je bio manijak, terao je Simonidu da hoda između klupa.
Nosila je mini suknju na nekakve bledo crvene šare, vrlo usku i dok je hodala kao
robinja novog poretka služenja, otpozadi, videh, ocrtavale su joj se one prave,
ženske gaće. Ne gaćice, ne tange, nego one uže napred a pozadi sasvim komotne
da sakriju ozbiljne obline. Svi smo to videli. I profesor, neki, sad se stioh Lajčik,
ali njemu to nije bilo dovoljno. Tražio je da, kad se vrati i stigne do malo
izdignute katedre, stavi ruku na levu stranu grudi i pokloni se. Divna, sirota Simonida je to pokušala. Lajčik
nije bio zadovoljan. Tražio je da desnom rukom čvrsto obuhvati levu dojku i
pokloni se. Simonida je oklevala. Profesor je zeleneo u licu. Simonida je
odjednom postala još krhkija. Više nije bila onako lepa, ali je bila nežnija
nego ikada ranije. Lajčik je onda zatražio da zadigne crno rolku koju je nosila
i zakune se sa golim dlanom na goloj levoj sisi. Simonida je lagano podizala
majicu. Majica je bila skoro providna. I sve se videlo. Lajčik je crveneo u
licu. Do kraja, rekao joj je. Mi smo ga
se plašili i ćutali smo kao poslednje pičke. Simonida nam je bila jedina
uzdanica u nemuštoj borbi protiv surovosti ozbiljnig sveta koji je dolazio sa
muzikom profesora Lajčika.
Hajde, mala, nemam ja sve
vreme ovog sveta, vikao je.
Simonida je podigla
majicu i istog trena pala na pod. Ništa nismo videli.
I nismo znali da ima epilepsiju.
Lajčik je prebledeo.
Nedavno smo se sreli na
nekoj društvenoj mreži.
Simonida, da li se sećaš
onoga?
Čega,pitala je.
Ne volim kad me žene
pitaju za nešto a znaju tačno šta ih pitam.
Ipak sam joj, brzopleto,
kakav sam, odgovorio:
Onog kad si...
Nisam završio.
Znam, rekla je, ljubim
te. Pusa.
Vraćao sam se do parkinga
za invalide. Nisam glumio šepanje. Bilo mi je svejedno da li će me kazniti.
A onda sam izašao iz
garaže.
Нема коментара:
Постави коментар