Kako pisati o lepim mladim ženama? O poželjnim ženama . O ženama žudnje, fantazije i straha od odbijanja ili skandala.
Uzmimo za primer
Gospođicu Iva Andrića.
Čitao sam je više puta. Uveren
sam da je to Andrićeva najerotskija pripovetka. Ali, sve vreme, onda, dok sam
je čitao i sada dok razmišljam o Gospođici, imam utosak da je Andrić pre ispisivanja
tih redova vazda na ruke, i to do lakata, navlačio bele svilene rukavice.
To je savršena dramska
minijatura.
Čitava priča drži se na
komadiću bele devojačke noge iznad kolena i starcu koji biva time najzad
nagrađen.
Sve je smo drhtaj oka i
beline, za koju posle čovek misli da možda nije ni pokazana
Sa Bukovskim je to mnogo lakše:
„Sve u redu“, reče, „još mi se sviđaš.“ Sjedili
smo tamo i pričali smo svemu i svačemu i dokusurili whiskey. Onda je ona ustala i
ugasila svjetla. Osjećao sam se vrlo tužno i uvukao sam se u krevet i legao iza
njenih leđa. Jeanny je bila topla, obla,
i mogao sam osjetiti njen dah, i njenu kosu što mi je golicala lice. Penis mi se počeo dizati i trljao sam se uz nju. Osjetio sam kako je posegnula dolje i
smjestila ga.
„Sada“ , reče, „ sada je ono pravo.“
I onda i danas najteže je
bilo pronaći, makar i najmanji, razlog za život. O razlozima za život sveta ili
njegovo nepostojanje, nemam snage da brinem pored toliko zrelih momaka koji se
upinju da nas ubede kako ga, ubijajući ljude, spašavaju.
Sedim na odmorištu šoping
mola u onim žutim pomalo već isflekanim foteljama. Prilazi mlad crnpurast čovek
i učtivo kaže samo jednu reč, sa pomalo stranim akcentim: Slobodno?
Razume se, kažem.
On klimne glavom, sedne i upilj se u svoj mobtel na kome uskoro počinje na
nekom nerazumljivom jeziku da razgovara sa nekim. Sve vreme je, međutim,
pogledavao u mene i smešio se očima. Ne znam zbog čega, ali bio sam uveren da
je preživeli migrant iz Azije ili Afrike.
Kad je završio razgovor
upitah ga odakle je.
Sa Kosova, reče.
Kako sa Kosova.
U stvari, iz Nemačke.
Tamo sam već dvadeset godina. Bio sam oženjen Nemicom. Imam sa njom troje dece.
Sad sam razgovarao sa njom. Htela bi da joj se vratim. Ali, ne mogu još dve
godine. Gazda me nije prijavio i uhvatili me da radim na crno. Žena me, kad sam
izgubio posao, ostavila.
Zbog drugog?
Ubio bi je.Nema ni sad
nikog. Ostavila, tako, znaš kako žene ostavljaju...
Šiptar, upitao sam ga.
Ne, Goranac.
Zašto nisi otišao na Kosovo.
Imam prijatelje Albance
tamo. Rekli mi da nije dobro da idem. Bio sam u srpskoj vojski. Znaš,
regrutacija, rat, moraš.
I sad?
Radim moleraj. Kao i u
Nemačkoj. Samo za pet puta manje pare. Ali, dobro je. Dođem ovde da se ugrejem,
gledam lepe žene, šetam i molim se Alahu. Ovde su žene najlepše. Samo su jako
čudne. Namerni te teraju da ih pogledaš, a onda se pretvraju da nisu to htele.
Čudo.
Gospođice, pomislih ali
mu ne rekoh.
Novosadske gospođice.
Tačno znaju kad vas
spopadne jad, onaj muški, čemer bezženstva i onda pokušavaju, mile i brižne
odista, da vam zagreju krv da se ne predate...pa – odu.
Ustao sam.
On je i dalje sedeo
smešeći se dečački.
Sve najbolje, rekao sam
mu.
I vama takođe. I...-
zastade – hvala na priči.
Нема коментара:
Постави коментар