MILAN TODOROV: KAD ISKLJUČE SLAVINE NA GROBLJU

 

 

Kad iskuljuče slavine na groblju

Da ne popucaju od mraza

Kao da povuku liniju između

Svetova

Onog koji poji kameni cvet

I pticu zimi

I onog koji čeka da okopni

Sneg

I da se sve pretvori u kaljugu

Kad isključe slavine na groblju

Ljudi koji na njega dolaze

Imaju tamnije oči

Koje ništa ne pitaju

Koje već znaju

Vrednost beznačajnih stvari

Poput one da svako mora

Na kraju da itd.

Ipak, da sam neko,

Ponekad u neko mrazno jutro

Uključio bih bar jednu slavinu

Tek onako

Iz obesti

Iz prostog bezobrazluka

Da pukne

Da jednom bude drugačije

Makar za trenutak

Koji mora po postoji
U ovoj igri

U kojoj ostavljamo sve

Propale ljubavi

I neostvarene ljubavi

I straćena prijateljstva

Koja su mogla da se pretvore

U ljubav

Milošću bogova

A nisu

Jer behu dragovoljna

Poslušna

Tačna

Kao da je sve u redu

A nikad nije

I neće biti.