MILAN TODOROV: RUKAVICE

 

 

 

 

Siguran sam da je lisica još tamo, u toj napuštenoj ciglani. Zaključujem to na osnovu pedantnog uzimanja ostataka hrane koje joj ostavljam uvek u isto vreme da bih dockan, kada se vraćam iz grada, putem između dva groblja, putem koji je Ciglana asfaltirala davno, ne znajući da će neslavno propasti, zastanao kod električnog stuba. Svetlo ne radi. Uključujem baterijsku lampu na telefonu i lepo vidm da je sve počišćeno.

Ne znam otkud mi i zašto ta epizoda sa lisicom sve više znači.

Možda zbog ljudi u ciglarskim kućicama. To su sve odreda dobri ljudi. Zamišljali su da će se desiti promene, ali one nisu došle.

Šta sada čekati?

Smrt?

Groblje je bar blizu.

Odlazim u centar grada da napravim kalendar sa nekom bokserskom slikom. Borbe. Uvek.

Volim kalendare. Šta da radim kad sam staromodan. Razume se da imam u telefonu sve moguće kalendare i državne i crkvene, pravoslavne i katoličke i judejske; ali malo mi to znači kad moram da brzo čeprkam po tastaturi. Brzina me sve više onespokojava.

Brzina kojom se smenjuju dani i noći, slike lepotica i onih manje lepih  kojih je sve više na društvenim mrežama. Svi i sve  se bore za pravo da ne žive samo od vazduha.

Ubeđen sam da većina od njih, u koje i sebe ubrajam odmah da kažem, misli da se može živeti od nadanja.

Ali, budućnost je kao sto na kome ovo pišem. Između dva rebra njegovih lakiranih tabli počela je da se pojavljuje mala pukotina. Za sada, ništa zabrinjavajuće. Ali, kad stavim tanjir ili čašu sa zelenim vinom, uplašim se da će se izvrnuti. Pipam prstima. Izgleda da je sve još u redu. Međutim, ipak pomeram čašu i tanjirić, jer ne želim da dodirnem dno budućnosti. Dno je pad, ponekad sladak, ali kad čekaš sreću a dotakneš dance, kao svaki čovek od krvi i mesa, ne osećaš se prijatno.

U fotografskoj radnji koja je, za male pare, prerađivala fotografije poslate sa mobilnih telefona u konkretnu sliku, bilo je mnogo ljudi. Red se protezao čak i izvan nje u mračnim aulama podzemnog hodnika u kome se nalazila.

Odustao sam, otišao do slavski okićenog glavnog gradskog trga. U drvenim kućicama, tipskim, sve je bilo kao i uvek. Da bih prekratio vreme uzeo sam pečenu kranjsku kobasicu sa kačkavaljem. Mislio sam da će kačkavalj biti posut preko kobasice u lepinji, ali je on bio tako dobro skiven u kranjskoj, da ga nisam čak ni osetio. Uzeo sam i čašu belog iz susedne kućice. Devojka koja je prodavala vino rekla mi je da bolje uzmem kuvano. Ne, kazao sam, to je nešto sasvim drugo. Nije razumela. U svakom slučaju, mislio sam da ubijeno, kao što su sva industrijska vina koja podležu pasterizaciji, odnosno kuvanju na šezdeset ili sedamdeset stepeni, nisu vina. Ljudi ih kupuju jer su jeftina. Ali, kao što neko reče, to su samo potrošači lažnih duša.

Vratio sam se posle nekih sat vremana u foto radnju. Rekao sam devojci šta želim. Ispostavilo se da je ona uočila moj imejl među drugima i izradila mi male kalendare sa o klin okačenim bokserskim rukavicama. Rukavice su bile perolaka kategorija. Nekad sam se, amaterski bavio boksom, pa mi ostale za uspimenu i dugo, dugo sećanje.

Originalno, rekla je, predajući mi.

Ne znam zašto je to rekla. Verovatno to svakom kaže.

Posao koji sam nameravao da obavim to veče bio je gotov.

Smotao sam kalendare ispod miške i pomislio kako su godine koje odlaze i dolaze, kao čovek i žena. Kada jedan ili jedna ode, zamene ih drugi odnosno druga.

Usporio sam kod onog stuba gde sam video liscicu. Ni ove noći me nije čekala, teta lija.

Stvarnio, zapitah se, šta će mi kog đavola?  Ko je ona? Šta umišlja? Može biti da je, poput mene, hrane i drugi. Hrane njenu sujetu. Govore u šipražje u kome misle da se skirava: Divna si i slična pomoćna lekovita sredstva.

Mada ,možda su lisice kao ono starinsko „uklet si, to ti je sudbina“.

Ipak, ne!

Pripadam generaciji koja ne priznaje sudbinu, izuzev ako je ne tumačeno kao genetska mapa, geografija fizičkog odnosa prema našem telu, tipologija ishrane, najzad uverenje da će sve biti dobro ako mislimo da je sve dobro i da sve možemo.

Samo, u ovom slučaju, činilo ni se da to nije dovoljno.

Potrebna je i milost bogova.

Samo, da li životinje imaju bogove? Ako ih imaju, ko su oni?

I ko je, zapravo, lisica koju tražim sve vreme?

Usrećiteljka?
Zamena za ono što nikad nisam hteo da budem?

Begunac iz sopstvenog života?