MILAN TODOROV: NOĆNI PAPAGAJI

 

Postoje misteriozne životinjske vrste koje ljudsko oko vidi jednom ili nijednom u sto godina. To je slučaj sa noćnim papagajem, koga je kamerom snimio neki ornitolog  pored udaljenig puta pre trideset godina. Druga tajanstvena retka vrsta je prepelica sa bujnim grudima. Otkrivena je na dalekom severu Australije u februaru 1922 godine. Uprkos seksi nazivu prepelica sa bujnim grudima  je mala nakaradna ptica koja bi se, kažu, ukoliko biste imali sreće da naiđete na nju pojavila kao zvižduk krila koji se za tren začuje ispod vaših stopala u travi da bi nestao u šikari. Ona je, uostalom kao i noćni papagaj, pa može biti i lisica i maltene svaka divlja životinja približena ljudima i gradovima radi preživljavanja, ono tajanstveno nešto što bi trebalo da popuni prazninu u našem razumevanju sebe.

I dok svake večeri pišem fragmente o lisici, naravno ne amo o njoj, možda ča nimalo o njoj kao lažnjak metafori za traganje. Ne bih mogao sa sigurnošću da kažem šta tražim. Nekad sam to vrlo dobro znao. Ili što bi moj otac rekao: pozitivno znao. Imao je neke takve, na prvi pogled pleonastičke reči i rečenice, ali kad bi čovek (sin) malo bolje razmislio – bio je u pravu. Jer, zaista, postoje i negativno znanje. To je ono što samo misliš da znaš a u suštini te odvlači od istine.

A istina je da svi jure za lovom ili sopstvenim interesom.

Lažni Deda Mrazovi na siromaškim motorima.

Žene bele kao mleko u glavnim ulogama kasnih muških pohota.

Kobasičari i prodavci kraft piva na noćnim bazarima na pijacama, na kojima se ljudi i žene češu jedni o druge u prolazu tražeći nešto što se nikada, bar ne tu,  ne pojavljuje.

Išao sam između redova.

Posmatrao sam lica prodavaca i prodavačica. Sve sam to poznavao iz ličnog iskustva. Imao sam samo ili već 49 godina kada sam trajno ostao bez mogućnosti službe. Morao sam da se snalazim. Na sličan način kao ovi pošteni ljuidi na mekoj zimi pred nepoznatu novu godinu.

Dolazeći do pijace prošđao sam pored vladičanskog dvora. Znao sam da je, sada ostareli vladika, u njemu. Možda su mu baš prinosiki večeru. Bili smo u, mislio sam, iskreno prijateljskim odnosima a zatim kada sam ostao bez posla, premda smo se viđali još nekoliko godina na njegovoj protokolarnoj slavi, nikada me nije zapitao kako sam, šta radim, da li imam novca za život.

Rukovali smo se. Popili čašicu rakije. I ja bih izašao. Nikada me više nije zvao u stranu i tihim glasom me, kao ranije, obaveštavao da ostanem na ručku na kem su pevali monasi srednjovekovne pesme dok su monahinje služile posne ribe.

Dobro.

To nije za priču.
Možda je verovao da će mi Bog pokazati put, a to je trajalo poprilično. Najzad, zaista sam uspeo da stanem na nove noge.

I tada sam pomislio da sam grešan, da je vladika znao da sve treba pustiti da ide i da će se već neko pobrinuti za mene.

Ali, toliko dugih godina promašaja...

Večeras, na bazaru domaćinskih proizvoda bilo je odista svega. Uglavnom džidža i midža. Ne znam kako bih to drugim rečima opisao.

Išao sam između redova tezgi. Ništa me nije privlačilo. Neki isfabrikovani ženski glas mi je rekao:
Izvolite gospodine, probajte naše testo na pari sa vilama ravijojlama ili tako nešto.

Pogledao sam je.

I ona je mene pogledala pažljivije.

I tako smo se malo gledali.
Onda sam otišao. Parkirao sam na mestu za invalide. Nijedan se nije pojavio da me privede redu.

Vozio sam između dva groblja do kuće. To je moja ruta, poput staze obrasle divljim brezama, tisama i ubogim hratsovima kojom u kasnim satima lisica dopuzi do komada mesa u papitrnoj vrećici.

Lisica bez prijatelja.