MILAN TODOROV: TUŠ KABINA

 

Što se mene tiče, izbori, glasanje, prevare, sukobi, gužve na glasačkim mestima, sve to moglo bi da se održava svaki dan. Tada su prostrani i topli hodnici šoping molovi mesta na kojima možete sresti one druge ljude.

One koji ne misle da život nije vredan izbora, nego jednostavno ne žele da učestvuju na šahovskoj tabli kao pioni uprkos matematičkoj tačnosti da zrno žita stavljeno na prvo polje daje rezultat od ...

Meni je sve to poput preturanja po kanti za đubre. Možda se i nađe ponešto, ali i to specijalno je samo specijalno đubre.

Zanima me prost život.

Ali, teško je probiti čauru ove globalne konfuzije.

Kako bilo da bilo, odlučio sam da na brojaču koraka izbriojim svojih bar tri ili četiri hiljade.

Po izlasku iz kola, koja sma opet parkirao, namerno, na neobeleženom mestu, ne da bih bilo koga ugrozio, jer prolaz koji sma ostavio bio je širok, brat bratu šest metara, nego da bih makar tim simboličkim gestom pokazao sebi da - neću.

Od nekog vremena mi se prilično sviđa nepristajanje na ponude.

Brate, pitao me je šaner ispred ulaza u tržni centar, oćeš da kupiš originale pilot naočare.

Neću, rekao sam.

Brate, vidi kako je Sunce.

Sunce u decembru je bilo eksplozivno.

Najradije bih ga trošio natenane pored reke, jer mi se odlasci u obližnju planinicu pod mokre mračne grane jela nimalo nisu sviđali.

U toplom hodniku šoping mola neki besprizorni lik je u žutoj, umrljanoj fotelji, raskopčane flekave jakne, u plitkim cipelama, sa prekratkim mutnim čarapama,  spavao snom pravednika.

Da li je srećan?

Ne verujem.

Ali sreća je klizav element. Kao sapun. Nikad niko ne zna kada će mu ispasti iz ruke.

Jednom sam, davno, u nekom javnom kupalištu, u Mađarskoj, u tuš kabini stajao u kupaćim gaćicama sa devojkom u kupaćem kostimu.Topla voda je bekrajno kapljala po nama dok smo se sapunjali.

Ja nisam znao mađarski.

Ona nije znala srpski.

Pokušao sam da je obgrilim oko kukova.

Nem, rekla je.

Pokušao sam ponovo.

Nem.

Kad sam treći put pokušao izašla je iz kabine, ostavivši otvorena vrata tako da sam sada mogao da vidim šta se dešava u ženskoj svlačionici u koju se uputila.

Skitnica je spavao, ali oprezno, opružen kao opruga koja je spremna svakog tenutka da se skupi i odskoči.

Ipak to nije život, pomislih.

Kao ni to što je devojka igrajući se pod vrelim tušem tik do mene, sada besramno hodala, oslobođena bikinija, tako da joj se sve videlo, te stidne dlake, koje su, evo, samo retro i fini bokovi, preširoki, koji su vintidž...

I sada taj spokoj skitnice koja se, sumnjiva dokonom obezbeđenju, ipak ušunjala u moj topli doživljaj beizglednog dana.

Sve to, uz lisicu koja ću morati da hranim ilegalno, je su me sa grožnjom upozorili da su lisice krajnje opasne, da nose besnilo i slične strahotne mogućnosti dok u svetu dnevno u besmislenim ratnim sukobima, samo u Gazi gine hiljadi civila, izgleda kao priča koju ću morati da ponavljam, od reči do reči, jer želim samo da izbegnem banalno samoizjednačavanje.