субота, 23. децембар 2023.

MILAN TODOROV: ŠEKSPIR JE PRVI POČEO


U poslednje vreme često se proizvode televizijske serije, drame i filmovi o poznatim istorijskim ličnostima.

Nije to ništa novo, naravno.
Šekspir je prvi počeo. Učino je to pričom o danskom kraljeviću, koji se gradi lud da bi spasao glavu od strica i neverne majke.

Praviti se lud je odlična disciplina kada čovek dođe pred zid. Međutim, pravi razlozi, može biti, nikada neće biti otkrivenu. Čak i pod izvesnim uslovom da drama nije zasnovana na istorijskim činjenicama.

Drama je, kao što davno reče osnivač Gardijana, Čarls Prestvič Skot za komentar,: slobodna, ali činjenice su svete.

Međutim, u međuvremenu su se i činjenice promenile, kao što se svet menja, ljudi, žene, psi, lisice...

Prema tumačenju jednog našeg poznatog reditelja, a mog starog prijatelja, koji u to vreme nije ništa režirao, nego u pozorišnim kuloarima i kafanama spopadao ljude pripovetkom o svojoj avangardnoj postavci u kojoj je danaski kraljević latentni homosekualac a stric biseksualac i onda stric, osvojivši majku, u svojoj mračnoj psihi dobija promisao da može da sobali i njenog sina. Tako se čitava priča, govorio je, vrti oko seksualnosti, koja je podnožje ledenog brega civilizacije, odnosno svega što nam se dešavalo kroz istoriju i svega što se sada dešava.

Predsednik Tito nije imao na umu tobožnju izdaju prve komunističke dame Jovanke, nego je u njihovom braku došlo do zasićenja. Onda su se pojavili

trapavi obaveštajci sa nebulozama o prisluškivanju u bračnoj postelji.

To je bilo, izgleda, tačno. Samo, drug Tito se kao dokazani muškarac nije plašio političkih posledica šaputanja u krevetu, nego saznanja o svojoj nemoći pred ženom.

Posle toga je izgubio i političku moć i naša lepa zemlja se raspala kao i njegov brak, pre nego što smo to osetili na svojoj koži.

Žene...uzdahnuo je i teško seo na laku pastičnu stolicu u asfaltnoj bašti stare poslastilarnice u kojoj sam, u ime sećanja na oca koji me je kao malog vodio tu na bozu,  ispijao tu mutnu kukurozovaču tog, ispostaviće se našeg poslednjeg zajedničkog glupog avgusta. Pio sam polako, cevčio, dan se ionako teglio, sve dok nije naišao debeli, kako sam ga zvao. Odmah da kažem da je bio izvanredno lucidan reditelj koji je u Sloveniji, a Slovenci ne važe za preterano duhovite ljude, postavljaio urnebesne kabaree. Čak je i neke moje tekstove, koje bi pronalazio u novinama, davao studentima na Akademiji na kojoj je predavao, da ih govore kao stilske vežbe. Imao sam, sećam se, neki tekst o novosadskoj baba Seri i on je to dao nekoj studentkinji iz Vranja da ga govori, ne sa novosadskim, nego sa južnjačkim akcentima.

Urnebes, drugar, rekao mi je.

Ponudio sam ga bozom.
Radije bih porciju sladoleda.
Pitao sam ga za sestru, inače lekarku,koja je sa mnom išla u Zmaj Jovinu gimnaziju.

Krmača, rekao je dobrodušno, ugojila se i ne pazi na sebe.

Mlade glumice su ga saletale želeći da im da neku ulogu koja će ih proslaviti.

Pa? – pitao sam ga. Uvek si tvrdio da je seks najvažniji.

Seks, znaš, ne mora da poseduje fizički kontakt.

Trenutno imam seksualno virtuelni kontakt sa dve mlade žene. Jedna je slikarka a druga radi u banci, nekoj stranoj banci.

Obe imaju neverovatne termine za slobodno vreme.

Slikarka me ne čudi. Uvek je dostupna. Međutim, bankarica, tako oko pedeset i koju, vrlo je odgovorna i ne veruje u kres varijantu, što meni sada potpuno odgovara, samo da nije neverovatne sličnosti između nih dve. Obe su vitke, dugonoga i imaju pomalo muška, oštra duga lica. A mene baš to pali. Ta dvojnost karaktera. Muške odlike u vrlo ženstvenim osobama koje poseduju, svakako, bogato seksualno iskustvo.

I? -pitao sam ga. Za koju si se odlučio?

Znaš, obe imaju dobro telo, ali čini mi se da, što je najgore, obe imaju gotovo identičan pristup humoru. Obe su lude i surove.

Zamolio me je da naručim još jednu porciju ledenog šumskog voća.

I još jednu bozu, rekao sam mladoj konobarici koja se, takođe, pomalo luckasto smeškala. I ona je mogla da posreći muškarca koga je htela.

Žene... ha...

Žene umeju, rekao je, za razliku od nas, da čekaju beskonačno čak i kada su svesne da se to čekanje nikada neće isplatiti.

Nosio je veliki lovački ruksak na leđima. Skinuo ga je i iz njega izvadio pljosku rakije.
Uzmi, dobra je za srce.

Potegao sam dobar gutljaj komovice. Bila je prljava i to mi se dopadalo. Ne volim ušminkana pića. Ne znam zašto.

Dogovorili smo se da mu napišem tekst kabarea o istorijskim ženskim likovima.

Obavezni su songovi, rekao je. Ja volim mjuzikle.

Ne znam da li to mogu.

Probaj. Ne obećavam ništa. Penzionisali su me. Ne radim više ni za jedno pozorište.

I ja sam bio na ulici.

Počela je kiša. Brzo smo se rastali. Dao mi je broj svog kućnog telefona.

Nisam ništa napisao.

Nisam ga više sretao u gradu. I pri poslednjem susretu je teško hodao.

Tekst o važnim ženama... šta ja znam...

Meni je važno, možda, da otkrijem nešto drugo. Naše sisteme za preživljavanje koji bi bili nezavisni od ženskih hirova, bitke one kraljice, Jovanke Orleanke, Jovanke Broz ili potpuno neistorijskih ličnosti poput neke Saše, Sneške, Izabele, Marele;Anđele i Anabele...

...

Izvini, imam propušten poziv.

Ja te nisam zvala.
Kako?
Ne znam, sad sam videla prpušteni poziv i tvoj, pardon vaš, broj.
Opet je prešla na vi.

Ne, ja sam vozio preko mosta ka Big šoping centru. Teelefon u jakni mi je zvonio. Nisam mogao odmah da se javim. Bila je uobičajena gužva petkom uveče. Kad sam uspeo da nađem parking, u propuštenim pozivima video sam tvoj broj.
Ne preteruj, rekla je i prekinula vezu.

Vraćao sam se između dva groblja, kao i uvek. Novog i starog. To su konstante.

Zastao sam kraj metalne bandere. Hrana koju sam sinoć ostavi za moju, gle, lisicu bila je netaknuta.

Večareao sam neke krmenadle kupljene sa 30 odsto popusta, jer sam ih uzeo u Maxiju posle 18 časova. Bile su preslane i, verovatno, na isteku trajanja.

Noćas ću, pomislih, piti previše vode, ustajati, pišati nekoliko puta, misliti na prostatu, na seks koji je dobar za kondiociju te neposlušne zvezde i spavati u kavezu kreveta sa pogledom na zapad na kome nema ništa novo.

Posle nekoliko nedelja  nazvao sam onaj, rediteljev kućni telefonski broj.

Uzalud je zvonio. Niko se  nije javljao.
Posle, sutradan opet.

Telefonska sekretarica mi je uporno poručivala da ostavim poruku.

Trebalo je da smislim poruku u nekoliko sekundi.

Ništa, rekao sam. Ništa.

Bio je mrtav i govorio mladoj bledoj balerini:
Diži, diži te tvoje lepe nogice kao da ih  nikad višed nećeš spustiti,

 

 

 

 

 

 

 

 

Нема коментара:

Постави коментар