U poslednje vreme često se proizvode televizijske serije, drame i filmovi o poznatim istorijskim ličnostima.
Nije to ništa novo, naravno.
Šekspir je prvi počeo. Učino je to pričom o danskom kraljeviću, koji se gradi
lud da bi spasao glavu od strica i neverne majke.
Praviti se lud je odlična
disciplina kada čovek dođe pred zid. Međutim, pravi razlozi, može biti, nikada
neće biti otkrivenu. Čak i pod izvesnim uslovom da drama nije zasnovana na
istorijskim činjenicama.
Drama je, kao što davno
reče osnivač Gardijana, Čarls Prestvič Skot za komentar,: slobodna,
ali činjenice su svete.
Međutim, u međuvremenu su
se i činjenice promenile, kao što se svet menja, ljudi, žene, psi, lisice...
Prema tumačenju jednog
našeg poznatog reditelja, a mog starog prijatelja, koji u to vreme nije ništa
režirao, nego u pozorišnim kuloarima i kafanama spopadao ljude pripovetkom o
svojoj avangardnoj postavci u kojoj je danaski kraljević latentni homosekualac
a stric biseksualac i onda stric, osvojivši majku, u svojoj mračnoj psihi
dobija promisao da može da sobali i njenog sina. Tako se čitava priča, govorio
je, vrti oko seksualnosti, koja je podnožje ledenog brega civilizacije, odnosno
svega što nam se dešavalo kroz istoriju i svega što se sada dešava.
Predsednik Tito nije imao
na umu tobožnju izdaju prve komunističke dame Jovanke, nego je u njihovom braku
došlo do zasićenja. Onda su se pojavili
trapavi obaveštajci sa
nebulozama o prisluškivanju u bračnoj postelji.
To je bilo, izgleda,
tačno. Samo, drug Tito se kao dokazani muškarac nije plašio političkih
posledica šaputanja u krevetu, nego saznanja o svojoj nemoći pred ženom.
Posle toga je izgubio i
političku moć i naša lepa zemlja se raspala kao i njegov brak, pre nego što smo
to osetili na svojoj koži.
Žene...uzdahnuo je i teško
seo na laku pastičnu stolicu u asfaltnoj bašti stare poslastilarnice u kojoj
sam, u ime sećanja na oca koji me je kao malog vodio tu na bozu, ispijao tu mutnu kukurozovaču tog, ispostaviće
se našeg poslednjeg zajedničkog glupog avgusta. Pio sam polako, cevčio, dan se
ionako teglio, sve dok nije naišao debeli, kako sam ga zvao. Odmah da kažem da
je bio izvanredno lucidan reditelj koji je u Sloveniji, a Slovenci ne važe za
preterano duhovite ljude, postavljaio urnebesne kabaree. Čak je i neke moje
tekstove, koje bi pronalazio u novinama, davao studentima na Akademiji na kojoj
je predavao, da ih govore kao stilske vežbe. Imao sam, sećam se, neki tekst o
novosadskoj baba Seri i on je to dao nekoj studentkinji iz Vranja da ga govori,
ne sa novosadskim, nego sa južnjačkim akcentima.
Urnebes, drugar, rekao mi
je.
Ponudio sam ga bozom.
Radije bih porciju sladoleda.
Pitao sam ga za sestru, inače lekarku,koja je sa mnom išla u Zmaj Jovinu gimnaziju.
Krmača, rekao je
dobrodušno, ugojila se i ne pazi na sebe.
Mlade glumice su ga
saletale želeći da im da neku ulogu koja će ih proslaviti.
Pa? – pitao sam ga. Uvek
si tvrdio da je seks najvažniji.
Seks, znaš, ne mora da
poseduje fizički kontakt.
Trenutno imam seksualno
virtuelni kontakt sa dve mlade žene. Jedna je slikarka a druga radi u banci,
nekoj stranoj banci.
Obe imaju neverovatne
termine za slobodno vreme.
Slikarka me ne čudi. Uvek
je dostupna. Međutim, bankarica, tako oko pedeset i koju, vrlo je odgovorna i
ne veruje u kres varijantu, što meni sada potpuno odgovara, samo da nije
neverovatne sličnosti između nih dve. Obe su vitke, dugonoga i imaju pomalo
muška, oštra duga lica. A mene baš to pali. Ta dvojnost karaktera. Muške odlike
u vrlo ženstvenim osobama koje poseduju, svakako, bogato seksualno iskustvo.
I? -pitao sam ga. Za koju
si se odlučio?
Znaš, obe imaju dobro
telo, ali čini mi se da, što je najgore, obe imaju gotovo identičan pristup
humoru. Obe su lude i surove.
Zamolio me je da naručim
još jednu porciju ledenog šumskog voća.
I još jednu bozu, rekao
sam mladoj konobarici koja se, takođe, pomalo luckasto smeškala. I ona je mogla
da posreći muškarca koga je htela.
Žene... ha...
Žene umeju, rekao je, za
razliku od nas, da čekaju beskonačno čak i kada su svesne da se to čekanje
nikada neće isplatiti.
Nosio je veliki lovački
ruksak na leđima. Skinuo ga je i iz njega izvadio pljosku rakije.
Uzmi, dobra je za srce.
Potegao sam dobar gutljaj
komovice. Bila je prljava i to mi se dopadalo. Ne volim ušminkana pića. Ne znam
zašto.
Dogovorili smo se da mu
napišem tekst kabarea o istorijskim ženskim likovima.
Obavezni su songovi,
rekao je. Ja volim mjuzikle.
Ne znam da li to mogu.
Probaj. Ne obećavam ništa.
Penzionisali su me. Ne radim više ni za jedno pozorište.
I ja sam bio na ulici.
Počela je kiša. Brzo smo
se rastali. Dao mi je broj svog kućnog telefona.
Nisam ništa napisao.
Nisam ga više sretao u
gradu. I pri poslednjem susretu je teško hodao.
Tekst o važnim ženama...
šta ja znam...
Meni je važno, možda, da
otkrijem nešto drugo. Naše sisteme za preživljavanje koji bi bili nezavisni od
ženskih hirova, bitke one kraljice, Jovanke Orleanke, Jovanke Broz ili potpuno
neistorijskih ličnosti poput neke Saše, Sneške, Izabele, Marele;Anđele i Anabele...
...
Izvini, imam propušten
poziv.
Ja te nisam zvala.
Kako?
Ne znam, sad sam videla prpušteni poziv i tvoj, pardon vaš, broj.
Opet je prešla na vi.
Ne, ja sam vozio preko
mosta ka Big šoping centru. Teelefon u jakni mi je zvonio. Nisam mogao odmah da
se javim. Bila je uobičajena gužva petkom uveče. Kad sam uspeo da nađem parking,
u propuštenim pozivima video sam tvoj broj.
Ne preteruj, rekla je i prekinula vezu.
Vraćao sam se između dva
groblja, kao i uvek. Novog i starog. To su konstante.
Zastao sam kraj metalne
bandere. Hrana koju sam sinoć ostavi za moju, gle, lisicu bila je netaknuta.
Večareao sam neke
krmenadle kupljene sa 30 odsto popusta, jer sam ih uzeo u Maxiju posle 18 časova.
Bile su preslane i, verovatno, na isteku trajanja.
Noćas ću, pomislih, piti
previše vode, ustajati, pišati nekoliko puta, misliti na prostatu, na seks koji
je dobar za kondiociju te neposlušne zvezde i spavati u kavezu kreveta sa
pogledom na zapad na kome nema ništa novo.
Posle nekoliko nedelja nazvao sam onaj, rediteljev kućni telefonski broj.
Uzalud je zvonio. Niko se nije javljao.
Posle, sutradan opet.
Telefonska sekretarica mi
je uporno poručivala da ostavim poruku.
Trebalo je da smislim poruku
u nekoliko sekundi.
Ništa, rekao sam. Ništa.
Bio je mrtav i govorio mladoj
bledoj balerini:
Diži, diži te tvoje lepe nogice kao da ih nikad višed nećeš spustiti,
Нема коментара:
Постави коментар