MILAN TODOROV: ĆUTANJE ŽENA

 

Ne znam da li postoji lisica u mom okruženju, u maloj prljavoj šumi, izrasloj posle propasti socijalizma i padanja bede na ciglarske kuće zbog čega sada neki od njih tajno, noću, ručnim pilama seku samoniklo kiselo drvo u toj lisičjoj šumi koja se preko noći smanjuje.

Uostalom, čini se, gube se skoro svi prostori za život.

Naučnici još ne mogu da se slože oko toga sa koliko različitih vrsta životinja delimo planetu. Procene se kreću od tri do sto miliona primeraka.

Mene, za sada, impresionira lisica.

U stvari, ne zanima me kao mala lukava i neopravdano izlovljavana životrinjica, nego me opčinjava svet koji ona oličava a to je ništa drugo do zamršena mreža.

Poznati svetski časopis za nauku pitao je naučnike koja je to misterija na Zemlji koju bi želeli da reše.

Niko nije odgovorio: ćutanje žena, na primer.

Visokoparno su trućali o vulkanima, klimi, velikom prasku i sličnim epohalnim temama.

Međutim, niko nije rekao da bi želeo da reši nevidljivi spor između čoveka koji želi i žene, koja vrlo verovatno takođe isto želi, ali godinama ćuti. I ćutaće, ako planine i mora ne progovore i životinje ne progovore i oni koji samo slušaju boga jednom progovore. O, to će biti grgoljenje dugo konzervisane bogojavljenske vodice.

Ali, ko će to da dočeka?

Pre toga ćemo, svakako, sjebati sami sebe.

Uostalom, kome da verujem?
Neka devojka, posle ozbiljno udata žena koja je priodavala nakit i zlatarni Celje, sva onako u belom, a tada beše još devojka - dogovorila mi je sastanak u osam uveče ispred Doma armije.

Po običaju, bio sam tačan.

Međutim, umesto nje pojavila se njena bucmasta drugarica.

Dobro, rekao sam, i poveo je obližnji park.
Oboje smo se pretvarali da je sve u redu. Dva nepoznata tela koja se postepeno znoje u avgustovskoj noći. Beše to možda posledica doba u kome smo, avaj, verovali da je bolje biti budala nego sam. Bilo je to doba još nedužnog ismejavanja. Verovali smo da je vrlina čedosti samo emocionalna katarza, redosled jednostavnih ljubavnih stvari. Devojke su bile razmetljive na pomalo  ponizan, tačnije poslušan način.

Njihovi suptilni strahovi...

Grljenja gruba...

Standardi lepote koji su imitacija dalekih filmskih lepotica.

Sve je to bila  glupa metafora za nekoga ko je sklon da guši svoja osećanja.

Nisam to bio ja.
Sada sam sasvim siguran.

Ne znam ko je to bio.

Uostalom, ni ona nije bila ona koja je trebalo da bude.

U zrenju neminovni su ti trenuci kada shvatate da je sve trening za pravo doba i, uglavnom, vam je skoro svejedno što petljate sa onom ili onim koji zaostaju za onim što će biti vaša životno formirana slika bliskosti ili tako već nečega.

Dakle bezvoljni mladić sedi sa nedefinisanom devojkom od šesnaest godina na drvenoj klupi u mračnom kutku velikog gradskog parka. Popio je malo, početnički poduhvat hrabrosti radi. Svi njegovi drugari su popili više i skrasili se sa curama. On je na početku kao promena godišnjeg doba. Proleća u leto.

U parku je bilo veoma prometno. Sklonili su se kraj obližnjeg muzeja neke od bezbroj revolucija.  Tamo se nalazilo mnoštvo starih neupotrebljivih topova izloženih kao eksponati.

Imala je crveno.

Nisu mogli ništa da urade iako je htela.

Dogovoruli su se da se vide za nekoliko dana, kad je prođe.

Nikad se više nisu videli.

Istine se pretvraju u laž. Sve to je već postalo lako. Možda isuviše rano.

Zašto nije došla? – pitao sam je.

Opet sam to ja.

Zašto?
Umrla joj je baba.

Rekao sam da mi je žao.

Iznenadila me je.

Pitala je: Koga?

Kako koga?

Nje ili mene?

Skoro da je počela da mi se dopada.

Nekako u to vreme se pojavio i čuvar muzeja. Nije tu imalo šta da se ukrade. Čuvar se sakrio iza drugog topa i masturbirao. Činilo se da je vrlo iskusan u tome.

Najboje je da ne prenagljujemo, rekao sam joj važno.

I ja tako mislim.

Tako da, na sreću, ništa nije počelo i ništa se nije završilo.

Naravno bilo je to ponižavajuće za nju, mene i žalosnog starog čuvara.

Svi smo se pretvarali da ne vidimo ono što smo videli.

Ali, sada znam, to je bio početak osećaja gubljenja privatnosti.

I išlo je to neosteno, ne znam kako.

Postao sam ona druga osoba. Osoba koja nedostaje. Nisam to želeo. Nikada.

Ali, morao sam da živim sa drugačijim odnosima, sa ljudima i ženama koje se prilagođavaju stvarima koje ne žele. Nose tamne naočari zimi. Slušaju muziku pomoću bubica. Ne pričaju o seksu, drogi i ličnim tajnama.

I to traje dugo, stalno, kao svaka druga ljudska slabost.

Ali, zar imamo drugog izbora?

Obuci se.