Uvek postoje dve strane. Mračna i svetla strana sveta. Kad je prvi čovek stupio nogom na Mesec, bio sam dečak, nevin i svetao i očekivao sam da će se pojaviti Bog, uhvatiti tog Amera za ruku i povesti ga u tamnu stranu Meseca bez okolišenja.
Međutim, ništa od toga se nije desilo. Što je, svakako, dobro.
Jer da se pojavio Gospod
Bog, stvoritelj svih svetova i starih i novih i inih u nastajanju, mi bismo sve
znali.
I, što je najgore, znali
bismo trenutak svoje smrti. Ako je to samo trenutak konačnosti u nizu
preživljavanja. Verujem da to ostaje u sferi nemogućih gatalnih želja.
Zato je teško prepoznati
žive.
Uvek zastanem i malčice
se lecnem pred prizorom starog čoveka koji pleni bezazlenošću deteta a pati se
kao Isus. Dobro, možda je poređenje preuveličano. Međutm, nisu nimalo preuveličane
njihove žive oči na već umrlom licu, dlake iz ušiju, previše bujne obrve (čemu
kad ne vide?), nesiguran hod i olinjala garderoba, mada ona nije u svemu
najvažnija.
I ne samo da zastanem.
Počeo sam, od nekog vremena i da im se javljam kao starim poznanicima. Poneki
zastanu. Kao da se pitaju odakle se znamo. Neki od nijh, oni orniji za dlaku ali
uzduž, pokušavaju da me ohrabre stereotipnim rečima u stilu „Samo tako“ ili
„Ako, ako“. Premda sam odavno shvatio da reči uglavnom ništa ne znače, sa nekim
se zadržim duže u razgovoru.
Jedan, Andrija je rekao
da se zove, kao onaj popularni glumac kome sam poslao neki dramski tekst na
čitanje i ne odgovara, rekao mi je da ima sedamdeset godina i da misli da je to
dovoljno. Potpisao bi, kaže, da svako živi ni manje ni više nego sedamdeset
godina i da ga u toj godini, a da ne zna trenutak kada će se to destiti, udari
grom. Onaj, rekao mi je, koji nas je rodio može da učini da odjednom nestanemo.
Toliko očekujem od njega. I prekrstio se.
Bio je visok i krakat.
Viđao sam ga po velikim tržnim centrima. Išao je u belim jeftinim patikama
ogromnog broja iako je zima uveliko počela. Tu skoro, posle našeg razgovora,
vidim kupio je nove braon kanađanke. Mimoišli smo se. Iskezio se zadovoljno,
iako se pravio da se ne poznajemo. A imali smo dobar razgovor. Njegova ideja o
trenutnosti nestanka, bez dugih patnji i velikih sentimentalnosti, koja je
došla iz usta jednog, kako mi je sam rekao neškolovanog i isluženog zidra,
delovala je i za mene donekle prihvatljivo. Bilo je u njoj neko zrno mudrosti koje se obični prospe iz usta nekog učitelja
umetnosti koji i danas jaše na mazgi dok mu iz kompjuterskih bisaga ispadaju
zrnevlja mudrotsti koje zobaju debele gradske ptice.
Možda sam već rekao, ali nije zgoreg da ponovim kako mrzim priče o smrti i
pokušavam da ih se kurtališem kao stari pas upornih buva.
Zanimaju me samo oblici
preživljavanja.
Dobroj teta liji iza
propale ciglarske kolonije sinoć sam odneo parče preostale, doduše malo isuviše
slane švargle. Večeras, kada sam zastao pored železnog strujniog stuba, švargle
nije bilo.
Pomislih, shvatila je
igru. I opet sam na istom mestu, malo u šipražju, da je ne bi kerovi ljubimci
koje gazde tuda šetaju svako veče, otkrili i pojeli, ostavio malo kožure od
slanine mangulice skuvane u pasulju gradištancu na tihoj vatri na terasi.
Lisico, rekao sam maltene
nečujno, evo ti, ovo, malo je, ali možda dosta da očuvaš mali nesiguran život i
čuvaš ga do trenutka.
Nisam rekao smrti.
Zatim sam se odvezao do
onog šoping mola.
Moj zidar je šepao.
Nove cipele i novi život
uzele su danak u žuljevima.
Pozdravio sam ga, iako se
on pravio da se ne znamo.
Bilo mi je kristalno
jasno da ni on ni ja ne možemo preoktrenuti svet, ali umešani smo u pokušaj
lisice da to potankošću događaja obeleženih malim častima večere - učinimo.
Posle nekoliko dana videh
ga sa damom crnih upalih očiju.
I ona je, činilo mi se da
sam je zapazio, danima i večerima usmaljena sedela na retkim i već zamrljanim
rasparenim foteljama na odmorištima uvek pretoplih hodnika trgovinskih centara.
Ne znam ko ih je i kako spojio.
Išli su, onako
staromodno, planinski, on napred a ona sa tašnicom od crne kože koja se klatila
o nadlanici desne ruke, par koraka poslušno iza njega, muškog predvodnika.
Bili su biseri. Niko ih
nije spojio. Našli su se u poslednjem trenutku kad su već odustali od
spasavanja sebe.
Pomislih, da li postoji isstorija spasavanja sopstvenog života;
ali kako je to lepo odgovorila jedna moja ptijateljica na društvenj mreži: To
je pitanje za milion dolara a ja trenutno možda nemam kod sebe toliko.
Нема коментара:
Постави коментар