Naoko nikako, ali ipak teku dani zemaljski a, znam, proći će i bilo bi jako dobro da iza njih postoje dani nebeski, tek onako, skloniš se da ustupiš mesto mlađem i živiš kao da se nikada ništa ne prekida. Naročito život koji nije ništa drugo do veza među ljudima. Te veze se teško uspostavljaju a lako kidaju. Ponekad ih sam Bog uspostavi, poput veze između mene i Dj.B., pisca iz Londona.
Videćemo šta će biti. Za
sada je to, kako je on rekao, poklon sa neba.
Neba koje se ovde, u
kraju u kome živim, najbolje vidi sa stare austrijske tvrđave.
Mesec je bio mlad kao
mladi narkoman, Ljbavnici bez novca za hotel ili ljubav u dobrim kolima skrivali
su se u tunelima. Oni su topli. Sećam se da sam se i ja šunjao njima u dugim
zimskim danima sa okraćalom baterjiskom lampom.
Docnije, mnogo docnije,
kad sam malo pogubio Isusove sandale i ostao bez posla koji sam voleo, jer ovo
je zemlja u kojoj ostaješ bez posla zbog uverenja, imao sam nameru da zakupim
neki od pedeset kilometara tunela i neki šanac od nekoliko stotina šanaca te da
u njemu zasadim vinovu lozu, negujem je i štitim potpuno ekološki i zatim vino
čuvam u tunelima na stalnoj temperaturi od 12 stepeni.
Ladno su me ignorisali.
To je malo podlije od jasnog odbijanja. U opštini neki tip obučen kao peder,
protiv kojih nemam ništa kao ni sa njima, nije mogao da mi objasni zašto ne
odgovaraju na moju molbu. Pošlo je jedno proleće, pa drugo. Zemaljski dani su
se trošili na suncu kao palidrvca. Najzad sam digao ruke.
To je, ovde, tako.
Ne ide, ne ide, pa
stane.
Vratio sam se starom
vinogradu i pisao. U početku nisu hteli nigde ništa da mi objave. Izuizetak je
bio mali portal Etna. Međutim i posle toga su nastajale peripetije. Jedan dobar, čak najbolji pisac aforizama u
Srbiji me je predložio u neki žiri ze neku, ne znam, kakvu nagradu, ali su
članovi tog književnog esnafa, tada u usponu, rekli da nisan podoban, zbog svog
ideološkog opredeljenja. Nisam postao član. Ali, pamtim da je taj naš najbolji
pisac aforizama rekao da je nebitno šta ja mislim o politici ukoliko dobro
pišem.
I tako...tekli su dani
zemaljski. Postepeno su me objavljivali. Najpre u rubrici priča u Politici, a
zatim i drugde.
Uglavnom, dozvoljeno mi
je da govorim.
I sada volim kada se istovari
sve što čovek ili žena ima da kaže.
Kad sam jutros izašao iz
kuće vetrobransko staklo na automobilu je bilo zaleđeno. Rekao sam ženi da ću
otrčati do pekare po baget i kifle i usput kupiti Politiku u kojoj sam očekivao
kritiku mog novog romana.
Išao sam ravnomerno
pustom novomajurskom ulicom sa još pokojom starom kućum kada sam osetio poriv
da trčim. To odavno nisam osetio. Osvrnuo sam se. Nigde žive duše. Bio sam u adidas
teget trenerici i starim prljavim patikama iste, samo izbledele boje. Vredelo
je pokušati.
I krenuo sam.
Trčao sam oko tri stotine
ili pet stotiona metara. Počelo je da me boli oko rebara. Kiseonik ih je širio.
Trčao sam dalje. Došao do nekog čoveka sa kapuljačom teškog kineskog najlonskog
kaputa na glavi, teglio je nekoliko teških torbi punih ribe za Nikoljdan.
Ljudino, povikao je,
povezi me, nisam daleko i platiću
gorivo.
Nisam se osvrtao. Trčao
sam maltene kao nekad u detinjstvu kada sam trčeći od kuće do radnje na uglu zvane
Ranapoz (kakvo konradiktorno ime!) skakao s noge na nogu i tako preskočio
čuveni zemljotres u Skoplju.
Nisam znao šta sada
preskačem.
Bol u grudima je postajao
jači.
Ušao sam u odjednom popularnu
pekaru. Brujale su peći i, posle kraćeg
čekanja, obratila mi se mršava crna devojka. Morao sma da joj dva ili tri puta
kažem šta želim. Najzad sam platio i izašao sa bagetom i mesečastom kiflom u
papirnoj vrećici.
Pružio sam korak.
Ispred mene se, na usponu ka brdu kuća, ponovo našao onaj čovek sa torbama.
Ljudino, rekao je, ponesi
mi ove torbe makar do prvog zavijutka.
Uzeo sam njegove torbe i
potrčao.
Ljudino, vikao je. Čekaj, to je moje.
Spustio sam torbe na zemlju
i mahnuo mu.
Opet sam malo trčao, malo
zastajkivao.
Najzad sam stao.
Duša mi je bila u nosu.
Otkopčao sam jaknu,
zadigao pamučnu majicu sa tri dugmeta ispod grla, majicu iz kolekcije koje sam
voleo, i ukazao se moj pupak.
U poslednje vreme,
namernoi sam smršao dva kilograma i moj stomak sa pupkom je sada izgledao kao
stomak i pupak neke lepe žene koju sam mogao da zamislim ali, pomislih, čemu?
„Bože,“ rekoh joj „ jaja su mi
večeras puna. Kao užareni ugalj ispunjen kokosovim mlekom.“
„Bukovski, samo sereš. Noćas
si opet pijan.“
Нема коментара:
Постави коментар