MILAN TODOROV: KONDOROV LET

 

Ulične borbe su uveliko u toku i niko živ ne zna kako će se to završiti.

Ono što je izvesno jeste da nema mogućnosti da budeš dezerter. Jer će te jednostavno, ljupko ili bezobzirno, brutalno ili zanosno, u ime naroda, vrline, vernosti, love, egoizma, veličine  – učiniti nevidljivim i samom sebi nepotrebnim.

U banakama, recimo, rade prelepe devojke. Njihova lepota je samo lepota mladosti. Ali, one to ne smeju da znaju. Bar za  sada.

Otišao sam, prilično kasno, maltene pred zatvaranje da mi izlistaju, kako se to kaže, promet na računu.

Bio sam drugi na redu.

Kada je završila sa jednom starom klijentkinjom, očigledno željnom razgovora sa bilo kojim živim ljudskim stvorom, trebalo je da se na displeju pojavi broj koji sam dobio na ulaznom automatu. PO 021.

Pogledavao sam na ekran iznad glave, ali broj nije izlazio. Pogledao sam devojku za šalterskim pultom. Nosila je malu plavu punđu i nalakćena ne levu ruku osmehnuta plavim prorezima ispod crnih trepavica razmenjivala neke šaputave poruke sa koleginicom sa leve strane.

Obe su bile vema mlade i ja osetih tada da se tu ne radi o bilo kakvoj ignoranciji, nego naprosto o teroru mladosti.

One nas, pomislih, posmatraju kao čudake ili ludake koje im troše vreme za lepše strane života.

Okretao sam se oko sebe, cupkao, znao sam da sam automobil parkirao na mestu za invalide kojih sudeći po rezervisanim mestima ima kao vozača formule u prethodnih sedamdeset godina i najzad dočekah da se pojavi broj sa mog prijavnog lista.

Rekao sam bankarici šta mi je potrebno.

Pružio sam joj bankovnu karticu.
Ne, rekla je. Dajte mi ličnu kartu.

U tom odrešitom NE bilo je nečeg što mi je ponovo govorilo: Samo čekaj, samo čekaj...

Zatim...

Dugo je prebirala tankim belim prstima po tastaturi kompjutera.

Nije mi se više obraćala. Povremeno bi razmenila neku nepovezanu rečenicu sa koleginicom pored nje. Posle nekoliko minuta je ustala i pošla ka štampaču koji nije odavao nikakav zvuk. Stojala je pored njega, malo izdignuta, sa profilom koji je pokazivao neverovatno velike grudi za njen stas.

Ne znam šta im to znači. Te očigledno uvećavajuće sise, koje nisu u redu sa prirodom.

Ali, zašto bi me to izazivalo?

Kako to naprave, pitao sam se.

Kako načine da sve izgleda primamljivije od tvog života, Isuse?

Šta su u stvarnom životu?  Šta kad legnu, kad ustanu, kad su same kao lisice pre okota?

Zvuk mašine za štampanje se još nije čuo.

Izvinite, rekao sam, da li ima nekih problema.

Ne, rekla je, sve je u redu.

Čekao sam.

Ponovo sam pitao šta se dešava.

Gospodine, rekla je, ne dešava se ništa posebno. Čekam da štrampač odštampa vaše izvode.

Pogledao sam starog, dobroćudnog čuvara iz obezbeđenja na ulazu. Nije mu to bio prvi pogled te vrste, jer je samo slegnuo ramnenima.

Najzad sam dobio izvode. Bili su na italijanskom sa šifrovanim podacima o uplati ili isplati prošarani raznim brojevima i slovima kao u špijunskim filmovima o vremenu iz Drugog svetskog rata.

Hvala, rekao sam.

Devojka se ohrabrujuće osmehnula.

Vozio sam prebrzo preko mosta na reci Dunav i izlazeći iz tunela presekao put vozaču i njegovom sredovečnom saputniku u sivom Puntu,  koji je imao prvenstvo prolaza.

Učinio sam to vrlo svesno i namerno. Kršenje pravila je odličan psihoteraupetski metod za delimično odvikavanje od kraha,

U puntu su bila dva muževna, bradata lika koji su me gledali izuzetno preteći, ali nisu se usuđivali da bilo šta preduznmu.

Život vas je, braćo, već disciplinovao.
Izgubili smo svi, rekoh im još u prolazu. Svi smo izgubili a da toga nismo svesni.

Uključio sma radio Kerolajn, kao što uvek činim po povratku iz grada.

Kondorov let.

Pojačao sam ton.

Da li je to ono što želim u stvarnom životu?

Usporio sam tek kod sumornog željeznog stuba za struju u jarku blizu opustošene ciglane opervažene trnjem.

Ali pocinkovanu lisicu, siroto ponosno biće,  nisam video ni ove večeri.