Јелена Марићевић Балаћ
БЕЗ ИСКУШЕЊА НЕМА СВЕТА
Milan Todorov, Najbolje godine (roman), Adresa, Novi
Sad 2023.
Најновији роман Милана Тодорова написан је на трагу поетика
колико Хемингвеја, толико и Чарлса Буковског, посебно када је реч о женама,
везама са њима и успутним животним и пословним ситуацијама, махом недаћама.
Писац отворено реферише и апострофира наречене америчке писце, штавише,
аутоиронично наговештавајући да пише „у ствари ненаписану причу покојног
Буковског”. Написао је, дакле, оно што Буковски није, зато што у јунаку романа
препознајемо јунака баш специфичног српског друштвеног и социјалног миљеа,
човека који је маргинално Дон Жуан, али на интригантан, тачније на начин
усамљеног градског антијунака.
Као што наратор наводи да су приче Буковског „јаке” и
„донекле очајне”, то можемо рећи и за пример овог Тодоровљевог романа. Отуда он
изјављује да су њему, за разлику од других, „лепе и несрећне жене и несрећни
људи; и несрећне животиње”. Најпосле, како би рекао рецензент Јован Зивлак,
јунак трага за „знањем о законима живота и искуством афективног света".
Цео роман, распарчан на минијатурна поглавља, чији су
наслови прве речи појединих реченица написане великим словима, повезује лик
човека у „најбољим годинама”. Свака епизода или поглавље га у извесном смислу
осветљава, а свака жена која је прошла кроз његов живот га портретише. Дакле,
роман представља својеврсни „каталог жена”, говорећи речима Семонида Аморгинца,
старог грчког лиричара, с тим да је Тодоровљев каталог знатно опширнији у
односу на тек десет жена.
Према речима рецензента Гојка Божовића, писац „лако
обликује заплете”, па се тако може констатовати да су жене у уској вези не само
са приповедачем, већ и метатекстуалним аспектима романа. Ако, наиме, „без жена
нема заплета”, онда се писање и обликовање романа доводи у везу са еротским
„вајањем” или миловањем женских тела. Такође, чини се да је цео роман саткан од
низа заплета, чији расплети неретко нису дати или се само слуте.
Милан Тодоров тематизовао
је, примера ради, телесни однос на гробу, споменику Бранку Радичевићу, у
аутомобилу, али и љубавни четвороугао унутар кога се нашао, јер је вереник
сестре његове девојке био заљубљен управо у његову изабраницу. Тодоров пише о
проблему потенције и средствима за њено стимулисање, утопљеницама, лепоти и
ружноћи, те мирису колача који је попут мириса жена, налик на ванилу, смокву,
цимет и бадем.
Дабогме, љубав, тачније трагање за њом у свом најесенцијалнијем и суштинском смислу битно је
упориште и циљ самог приповедања, чиме аутор доказује да је
добар и детаљан посматрач света отуђености
и недостатка емпатије.
Небојши, коме јунак пише на почетку романа, а разговара на
крају испред Клиничког центра, супруга је тешко оболела. Између чињенице да не
зна шта да каже овом човеку и емпатичног стезања мишице је неколико
индикативних реченица о верности, чекању и искушењу:
„Него, да ли знаш шта је
Одисеј рекао просцима који су опседали Пенелопу, а беше их сто и осам? Рекао
је: Можете да затежете лук до пуцања, али не погађате ушицу секире, јер не
можете да победите искушење”.
„Без жена нема заплета.
Зар не?”
Али, без искушења нема
расплета.
Нема коментара:
Постави коментар