Bio sam odustao od ostavljanja hrane na tom mestu
misleći da su nju i njene mlade lovci dokrajčili još prošle sezone i sada sam,
ugledavši je, doduše bez mladunaca, osetio laku grižnju savesti.
Portirnica na ulazu u napuštenu ciglanu se
krunila. Poslednja oluja odnela je pola krova. Samonikla stabla u njenom krugu
koja su već poodrasla bila su osakaćena. Ipak, bilo je to carstvo šipražja u
kome se lako sakriti.
Dok su stražnje ulazne kapije bile nezaključane
na asfaltu obraslom travom parkirali su kola ljubavnici ostavljajući bele maramice
iza protekle noći svuda po dvorištu nekada poznate fabrike opeke.
Sećam se sa koliko žara su stari radnici ciglane
pre dvadesetak godina popravljali dotrajalu peć za pečenje cigle i činilo se da
će sve opet krenuti i ići kao nekada.
Ali jednom izgubljena slava se nikad ne vraća.
Znam ponešto o tome.
Ali znam da se svet posle svega ipak obnavlja. U
Engleskoj stvaraju jezera za uzgoj medicinskih pojavica, recimo. Svet se okreće
prirodi.
Ljubavnici se vole na zadnjim sedištima u
polupraznim lokalnim bioskopima. Moj školski drug u selu nekada je imao devojku
čija je tetka cepkala karte na ulazu u bioskop. Išli su svako veče na isti
film, besplatno. Sala je bila prazna. Zavukli bi se u zadnji red i vodili
ljubav. Tetka je sve posmatrala kroz rupu za emitovanje filmova. Postojale su
zapravo dve rupe u zidu iza zadnjeg reda. Jedna je služila za prijekciju slika
a druga je bila tu, za svaki slučaj.
Ja ne vidim da nas gleda, rekao mi je drug. I to
mi je dovoljno.
Posle lisice otišao sam u šoping mol. Trebalo mi
je više od pola sata da nađem mesto za parkiranje. Bio je dan nižih cena. Black
friday. Dok sam se vozio pokretnim stepeništem neki dečak, ne stariji od
dvanaest ili najviše četnaest godina, ležerno oslonjen o rukohvat nekoliko puta
me je dodirnuo. Kad se to dogodilo prvi put, nisam reagovao. Međutim, kako se
tio nastavilo, okrenuo sam se i odbrusio mu da me ne dodiruje.
Izvinite, rekao je, nisam hteo.
U zadnjem džepu nalazio mi se mobilni telefon.
Izvadio sam ga i premestio u prednji džep.
Dečakov otac me je prezrivo pogledao.
Na drugom podestu na uflekanoj fotelji sedeo je
debeli prosjak pijanac i brojao papirnate banknote. Nekoliko dvadestica ispalo
mu je iz ruke, ali se on nije žurio da ih podigne. Štaviše, verovao sam da ih
nije ni digao.
U šoping centru nisam sreo nijedno poznato lice
iz vremena kada sam bio mnogo sigurniji nego sada.
Neka plavuša u providnim hulahopkama nudila je savete
za prvu pomoć. Oko nje su bile lutke od piljevine kojima je ona duvala u usta,
naprežući male grudi do maksimuma.
Periferijske devojke i momci su se nadgornjavali
oko restorana sa slatko masnom kineskom hranom.
Mislio sam na hranu za lisicu.
Ostaviću ti, lisece, sutra.
Onda sam se vraćao.
Namerno sam usporio pored upropašćene ciglane.
Neki drčni vozač džipa me je ablendujući
naglo obišao.
Pomislio sam da je on samo deo opšte gužve i da
još nije video, primerice, lisicu u prostoj borbi za preživljavanje. Uostalom,
svako ima svoj primer teškog vremena. Jedno vreme se bori protiv drugog.
Provincija napaljenim guzicama protiv uštogljenog centra. Niko nikog ne razume. Bele
gaćice, uspeh skorojevića sa dlakavim potkolenicama ispod prekratkih pantalona,
mlade mame koje te gledaju pravo u oči ne trepćući, željne nežnog prijateljstva
tako rano.
I najzad ta lisica koja se kreće, gleda naokolo i
odlazi iza ograde.
Нема коментара:
Постави коментар