Muškarci koji hodaju
ulicom sa žutim ženskim kišobranom.
Želim da verujem da su
sigurni u sebe i svoj izbor. Ukoliko je to uopšte izbor, a ne siromaška nužda. Uostalom,
zašto muškarci, naročito stariji, ne bi bili okruženi vedrim bojama?
Ili, farbali kosu?
Poznavao sam neke starije
intelektualce koji su se pobunili protiv nemogućeg. Bojili su kosu da bi
izbegli sede. Pošto u to vreme nije bilo nijedne druge boje za postepeno
vraćanje sedih u mladalačku kosu, svi odreda su se mazali nekom hemijom iz tube
posle koje im je kosa, prilični retka, bivala sve crvenija.
Ali svako od nas, kad tad,
postane Indijanac i izgubi se na neki svoj način.
Međutim, uvek je tu reč o
promeni. Promena je najvažnija u čovekovom životu ako ne računamo decu.
Promene se dešavaju i
mimo nas. Na primer, vino koje pijem sveke večeri se menja. Uvek ima pomalo
drugačiji ukus, ali na zanimljiv način.
Osobe koje sam poznavao,
danas su sporije. Poput otkucaja srca.
Otišao sam do kineske
radnje da kupim adventske sveće.Na vratima je bio katanac a oko vrata crvena
vrpca i crveni voštani žig poreske policije.
Setio sam se da je tu
neka mlada Kineskinja, uvek ljubazna i nasmejana sedela za kasom i dojila dete.
Na pipariću na kome su
vlasnici neveštim ćiriličnim pismom ispisali da "radnje ne radi do daljeg“ nekoliko
rukopisa:
„Žao nam je, bili ste
divni.“
Zatim
„Sram ih bilo, uništavaju
svaku sitnu trgovinu.“
Hteo sam da se ošišam. Volim
frizuru a la emerički marinci. Međutim, stara frizerka koja je umela da me tako
ošiša nije bila tamo. Umesto nje, neka
crvenokosa devojka s naduvanim usnama i velikim, isturenim grudima, rekla mi je
da ona isto to radi, možda i bolje. Pritom se smešila krajem očiju.
Sedela je na ulazu, pod
malom nadstrešnicom, za malim plastičnim stolom po kome je dobovala kiša. Zidovi
iza nje bili su modro crveni. Nikad nisma voleo takve zidove.
Sećam se da je takva bila
jedna od soba u našoj porodičnoj kući. U njoj je neko vreme stanovao Zlatoje
moler, dok nije otišao u tada Istočnu Nemačku. Umislio je da je Hiler i
besomučno slikao gde god je stigao. Na levom zidu sobe od ulaznih vrata oslikao
je nekim teškim uljanim bojama sliku našeg sveca kako ubija uždaju. Krv iz
aždajinih usta kapljala je sve do poda. Voleo je maloletnice. Dovodio je neke
devojke u sobu i one su, na naš zahtev, oribale pod a ikonopis ostavile. Bile
su male periferijske kurve i bojale su se Boga.
Zlatoje je otišao u Nemačku
obećavši da će nam platiti zaostale kirije i uništeni moleraj.
Ja sam taj zid ipak
voleo.
Štaviše voleo sam sve
zidove. I one stare okrugle crne utičnice za slabu struju koje su postojale na
njima. Ugurao bih žicu u njih i u maloj plehanoj konzervi bi se začula prijatna
noćna muzika.
Radio Novi Sad, lokal.
Ležim na rashodovanom
dvokrilnom ležaju svojih roditelja. Moj život tek počinje. Jedna moja cipela je
u jednom a druga u suprotnom uglu.
Kao da sam već tada naslućivao
ovu sadašnju raspolućenost, tačnije prepuštenost u kontaktima sa muškarcima i
ženama.
Odlučite umesto mene.
Pisao sam sve više.
U prilazu, u gradu, video bih neke pisce poznatije i uspešnije od mene. Išli su
pogureno, sa oljuštenim torbicama od skaja o ramenu, zamišljeni nikog nisu videli.
Jednom sam jednog sreo kog spomenika Miletiću na glavnom gradskom trgu. Delovao
je kao odrpanac. Pomislio sam na lepe žene koje su mu se divile u publici, dok
je kroz nos, kazivao svoje zamršene rečenice.
Ja nikad neću uspeti da
budem tako harizmatičan.
Novosadske dame, lepe, zrelih
godina kao natpisi: „Zabranjeno je čupati cveće“ bile su njihovi čuvari
trezora.
Mislio sam malo o njima,
pio svoje večernje vino i kuckao po novom laptopu marke Lenovo ( Leno, moj dukate ko ti dade bisere i od mene odvede...").
Ništa pametno nije
izlazilo.
Ah, da.
Onu ikonu na zidu sam
prekrečio. Neko će je otkriti posle hiljadu godina.
Tako se, skrivanjem, čuvaju
neke stvari, msilio sam, pomalo omamljen, u kasnu noć, kasnu na razne načine.
Нема коментара:
Постави коментар