MILAN TODOROV: IZLAZ

 

 

Predstojeća zima ne deluje ozbiljno. Svet je zanet ratovima.

Zbog toga su žene koje misle samo kako da što bolje izgledaju na Instagramu ili nekoj drugoj društvenoj mreži – mnogo pametnije. Bar se ne stide. U njihovim selfijima ili, češće, u fotografijama koje im načine drugi, nema razloga da tražiš bilo šta negativno, poput hvalisavosti, egoizma ili isterivanje nekog đavola. One su pretežno pozitivne. Ne može im se ništa zameriti.

Potrebno je samo da  ih čovek  ne doživljava kao osobe koje to rade zbog njega. Jer, one će te kad tad izneveririti. Naravno da ni njima ta pobeda neće doneti bogznašta. Svi ljudi na kraju izgube od vremena. Izgube lepo lice, lepu kosu, mekotu kože, jedre grudi, jahaće zadnjice, uspravno telo, zube i stid. Ne kažem da se svi ljudi na kraju raspadnu, odnosno da ih egoizam i sujeta upropaste u očima drugih, ne mnogo drugačijih.

Recimi, spikerke koje čitaju vesti o sadašnjim ratovima malo rade na sebi.

Uglavnim su u kostimićima roza boje iz televizijskog scenskog fundusa, koji nije odabrao stiulista već skroman budžet.

I onda ja primam te ratove kao opštu brigu koja nije ništa drugo nego zamena za lepotu i za nadu malog života.

Ali, sve to nije suviše bitno.

U Metrou mi nisu dozvolili da uđem jer mi je kartica istekla.

Ponudio sam im da im dam krv na analizu ili mokraću.

Zadovoljili su se zahtevom za novu propusnicu.

Ušaao sam bez onih glomaznih kolica, tek da vidim šta ima novo u HOREKA sistemu koji sam nekada  snabdevao nekim stvarima.

Posle malo vremena shvatio sam da su mi kolica potrebna.

Jedva su me pustili napolje po ogromna teška kolica.

Vukao sam ih, tačnije gurao kao čovek koji ponovo vidi more.

Sve je bilo tu.

Doskora daleko.

Okrugli tvrdi sirevi teški desetak kilograma.

Crveni mesnati špekovi u tablama od po četiri kile.

Sveže morske ribe i morski plodovi.

Avokado, nar, ananas, kivi u grozdovima.

U radnji, doduše, nije bilo živog ljudskog bića na vidiku, ali svega je tu bilo u izobilju.

Međutim, sve to ostaje pozadi.

Kao u planinama uplašene divlje zveri.

Možda je romantika odista u izbegavanju sebe.

Ljudi ne vole tuđe dobre i lepe  objave. Žene su, uglavnom, ljubomorne a muškarci glupo pohlepni.
Ko u ovom svemu dobija, a ko gubi?

Šta drugi ljudi dobijaju od naših stvari?

Da li sasvim odustati?

Nekim je ljudima bolje da gledaju, recimo, stare razglednice Rijeke ili Ohrida.

To više ne boli i nema jačeg značaja.

Dakle, u HOREKA radnji noć je počinjala , prodavačice nisu imale posla (jasno se videlo da žele da idu svojim muževima), obezbeđenje, uglavnom stari Udbaši se šetkalo sa već pročitanim licima  na kojima trujumfuje ogledalo sumnje, kao da ima neki svrab u guzici, tako da sam kupio neke posude od rosfreja i metalnu lopaticu za sitno smeće kojeg uvek ima u svetu. I staklenku od pola litre ili sedam deci za svoje večernje vino koje ponekad prosipam po ovim pričama.

Kad sam se vratio kući, iz neobjašnjovog razloga, nisam moga oda ostanem u noj.

Izašao sam.
Hodao sam mračnim ulicama.

Stalno sam išao napred.

U gornjoj ulicu bio je neki anonimni kafe sa zvučnim imenom.

Ušao sam  i naručio onu polalitarsku staklenku belog.

Neka mlada žena koja je sedela  sama u separeu ispred  nosila je krupnu plavu ogrlicu oko vrata, duboke malo omlitavele sise i stalno ih slikala.

Gledao sam je, gledao... a onda izšao.