MILAN TODOROV: POŠTA

 

Jeo sam pileća krilca pečena u svinjskoj masti, preostala od ručka i okretao ih na suprotnu stranu od one na kojoj su se belasali mali talasi budućeg ili već sadašnjeg holesterola.

Iznošenje ovakvih intimnih detalja ne služi ničemu, ako je neko pomislio tako nešto.

To je samo sve veće odsustvo zanimanja za mišljenje drugih o tebi, kažem sebi.

Nisam siguran.

Nisam siguran ni u mnoge druge naizgled ispravne stvari.

Sve to je kao voda koja stiže Dunavom. Velika i mutna. Danas.

Poslednji kruzeri su otišli, a da putnici nisu ni zakoračili na zemlju.

Znam, jer volim da posmatram ono što se održava na nemogućem. Hod Isusa po vodi.

Bogati starci i starice.

Čitavo leto gledao sam ih na Ribljoj pijaci kako zastaju i fotografišu jaja,tikvice, luk, dinje ili paprike crvene i zelene.

Bilo je u tom njihovom zastajkivanju, u tom malom naporu da podese objektiv kamere ili telefona da bi se načinio snimak koji, garantujem, niko osim njih nikada neće ni pogledati – bilo je, osećao sam, žalosti što idu sa ovog sveta, najboljeg među najboljima a da nisu okusili ništa od lošijeg, odnosno siromašnog sveta.

Gori svet je tih dana, na kratko, postajao bolji.

Pojeo sam tri ili četiri komada pilećih krilaca a kosti stavio u najlon kesu, zavezao je, ostavio pored ulaznih vrata nameran da ih ostavim kraj metalne bandere u šipražju gde sam pre nekoliko noći video lisicu kako oprezno ptrelazi izlokani ciglarski put.

Izašao sam iz stana u žurbi. Trebalo je do osamnaest časova da predam neko pismo na pošti i sasvim sam zaboravio na lisicu i njen obrok.

Pošto sam sujeveran i verujem u zle čini čak i dobrih ljudi, a o ženama koje vračaju, da ne govorim; nisam se usudio da se vratim.

U pošti je, posle štrajka u kome su poštari zahtevali veće plate,  vladala neopisiva gužva. Ispred mene, poslednja u redu, oslonjena o šipku lake platnene ograde kojom se klijenti upućuju ka šalterima (od kojih su samo dva radila) stojala je sredovečna vitka žena u crnim uskim helankama i koketirajući sa nekim muškim u susednom redu, sve vreme isturala svoje široke, možda preširoke kukove.

Okrenuo sam se i ugledao usamljeni kutak sa natpisom Post shop. Za pultom je sedela mala uplašena žena sa debelim staklima na očima.

Da li mogu ovu tiskovinu, rekoh baš tako, da predam kod vas.
Naravno, odgovorila je, ali to vam je tri puta skuplje nego da čekate.

Žena u crnim uskim helankama je upravo promenila položaj kukova u odnosu na muške poglede.

Koliko je sati, upitah službenicu.

Petnaest do šest. Ako sad predate taj paket biće već sutra dopremljen primaocu.

Ali, posle osamnaest časova je kasno.

Izašao sam iz reda A i predao paket sa knjigom u redu na kome je pisalo A1.

Crnka sa oblim kukovima se  okrenula.

Iza nje je sada stojao drugi muškarac. Malo poguren, sed, sa prodornim tamnim očima.

Učinilo mi se da sam to ja, da se ništa nije promenilo u toj maloj igri u okviru šalterske sale i da smo svi na neki način gotovi sa mogućnostima izbora, te da se čovek ne mora mnogo obazirati na svet; dovoljna je lisica koja puzi u mraku, kraj ugašene ciglane, kao mudrost jednostavnog, škrtog života o kome sanjaju starci i starice sa poslednjih kruzera.