MILAN TODOROV: MOLITVA

 

 

Kad sam studirao jugoslovensku književnost, dakle sveukupnu: srpsku, hrvatsku, makedonsku, slovenačku -nisam pomišljao da će se to raspaasti na male književnosti malih nacija.

Svejedno, vredelo je.

A tek završni ispit iz svetske književnosti kod francuskog akademika bio je pravi poduhvat.

Čitao sam sve odreda, ali me je, sad smatram, najviše zaokupljala Biblija, naročito ona njena polovina koja se odnosila na Stari zavet i u njoj zapis da su kraljevi i carevi u to, prvo doba sveta živeli sedam stotina pa i više godina.

Da stvar bude zamršenija – bili su grešnici do neba! Međutim, svakako su bili veliku mudraci, jer su bili sigurni u ono što rade iako su, svakako, naslućivali da je to neljudsko i nemilo Bogu.

Ali,oni su verovali u sebe.

Ja nikad nisam previše verovao u sebe. Možda uopšte nisam verovao u sebe i svoje mogućnosti, osim u retkim trenucima očiglednog uspeha. Ali, to me je kratko držalo.

Pa čak i kada sam izlazio na nekakve podijume, ne preterano velike kako mi se tada činilo, uvek sam crveneo, stideo se i očekivao da me neko prozove, napadne i pokuša na svaki način da poništi ono za šta sam se borio i ulagao sve svoje snage.

I sada, kad malo bolje zagledam mlade žene u prolazu, vidim apsolutno drugačiju sliku. Ma kako izgledale, a nijedna nije savršena, one se ponašaju kao kraljice ili starozavetne carice lepote, šarma i neosnovanih uspeha, a pritom su uspravne, obično vitke, plave i dugonogo opuštene (kako im se samo firmirane tašnice klate na ramenu dok ležerno hodaju u poludubokim čizmicama sa visokim štiklama koje ih neizmerno žuljaju!) i čini se preziru sve oko sebe, iako krišom ukrštaju škrte poglede sa muškarcima koji im se, bog zna kako i zašto, na trenutak učine zanimljivim.

Bio je hladan, sunčan dan kada sam ponovo otišao u crkvu u koju sam uvek odlazio kada bio  počeo da patim od zimske nesanice. Nisam u nju odlazio poslednjih desetak godina. Molio sam se u sebi. U stvari, molim se i izvan sebe, uvek pre spavanja, pred sto godina starom sličicom svog oca, tada deteta u crno belom, jer verujem da  Bog koji nas je stvorio može da nas pomiluje samo kroz ruke ili lice naših mrtvih očeva.

Ipak me je dan vukao ka toj maloj crkvi u starom gradu. Nisam očekivao toliko sveta u njoj. Staza koja je vodila do ulaza bila je sveže pometena, ali videlo se na brzinu, jer su gomile lišća ostavljane u hrpama  tu i tamo.

Prekrstio sam se pred vratima. Bilo je dvoje vrata. Prva su bile debela, tvrda a druga laka za otvaranje. Pre toga sam na zidu kraj ulaza viodeo tekst koji je veličao zaslužne za obnovu hrama. Nije mi se to svidelo. Bili su tu svi aktuelni sveštenici, bez prethodnog, koji je tu crkvu stvorio na mestu vojne apoteke.

Ljudi zavlače ruke u večnost kao da je voda za ispiranje. Da, bio je tu, pred ulazom, i neki lažni potok sa krstom i vodom iz vodovoda moja je malim pupnim sistemom oticala niz nekoliko kamenova poput onih u pravim palaninama. Međutim, nalazili smo se u ravnici. Nije bilo nikakve potrebe za jeftinom imitacijom prirode koju je, svakako, sam Bog stvorio.

Ušao sam. Crkva je bila prepuna dima iz kadionica. Svet je stajao pogruženo, poneko ja kašljucao, teško se disalo.

Nisam mogao da ostanem.

Ponovo sam se lako prekrstio i, uz neizrečeno a osećeno izvinjenje, izašao.

Ovo je moja zemlja, pomislio sam, zemlja na kojoj stičem žuljeve iskustvom.

Samo što ja nisam ni Jakov, ni Aron, ni Levi, ni Venijamin, ni Adonisedek car  Jerusalimski,  ni Solomon iz Starog zaveta. Ni iz novog.

Ali, postojale su te carice sa prezrivim pogledom. Uveren sam da su to žene koje se, zbog nečega,  svete muškarcima.

Opasno je zaroniti u njihov pogled.

Poneka od njih je svakako veštica.

Leti noću i u snu te pita šta si voljan da daš za njihovu naklonost.

Kažu ti otvoreno da od njih ne možeš tražiti emociju ni zahtevati ljubav.

Čak i takve su vrlo privlačne, što je najopasnije.

Mislim da su to sve verne i delikatne devojke ili žene.

Samo sam, mislim  kao nekad, ja opet loš. Jer nisam spreman da dam bilo šta.

Onda me ostavi na miru, kaže jedna.

Ne odgovaram.

Hoćeš da spasiš sebe za neku drugu.

Veštica, samo nova, prolazi  u uskim čarapa-pantalonama tako da joj se ženstvo ocrtava vrlo jasno.

I ona će mi suditi, pomislim u tim prilikama. Ali, ne baš uvek. Samo ću, ako se ja pitam, dozvoliti najgorim i najlepšim, vrhunskim, da to čine.

I tada opet mislim na molitvu. Ali, jednu posebnu, koja mi se ponekad baš sviđa, na molitvu pobožnog zanatlije.

Jer ja sam zanatlija.Sve stvaram rukama. I ovo...i ovo.

Dakle, molim se:

„Dobri Bože, podaj svim ljudima raj radi njihove pobožnosti, a mene baci u pakao zbog mojih grhova“!

I onda mislim, možda je u paklu toplije ili je tamo čitav svet ako nije i bolje društvo, jer ovo ovde, ovo za raj, da se, Bože, ja pitam, odbacio bih kao  istanjeni otirač za noge.