MILAN TODOROV: MUZEJ SENKI

Parkirao sam automobil ispred zgrade u kojoj se nekada nalazila radio stanica.  Oko zgrade su skele, najloni, gluvo doba. Nekad je tu bila radionica zvuka a sada će, prema zamisli nekih pametnih ljudi, tu, u tom ogromnom prostoru sa mnoštvom spratova, hodnika, podhodnika i terasa dvorišnih, u srcu grada da bude muzej zvuka.

Možda je to dobro, samo zar se ne čini da je sve više muzeja. Skoro u svakoj ulici poneki muzej u koji malo ko ulazi. Možda bih ušao u muzej senki. Ali, muzej senki ne postoji.

Postoje te polupane roletne na uzanoj terasi koja gleda na ulicu i dečje pozorište i ta tačka nepostojanja sa koje polazim do Sterijinog pozorja da predam tekst svoje nove drame.

Kroz mračne, slabo održavane fasade koje glume Havanu, stižem po izlokanoj kaldrmi najzad do tamnih, braon vrata pored koji su na zidu tri zvona. Vrata se, naime, otvaraju tek kad pozvonite.

Nigde ne piše na koje zvono bi trebalo pozvoniti.

Razrešavam dilemu kao Gordije čvor. Istovremeno zvonim na sva tri.

Ništa se ne dešava.

Lupam šakom o vrata.

Niko se ne oglašava.

Odlazim do obližnjeg paba.

Kroz pasaž oštrim korakom, uzdignutih kragni, u zelenim uniformama prolaze dve vojnikinje, gledajući strogo neke opskurne likove koji koriste poslednje zrake miholjskog leta da piju kafu i rakiju.

Žena u kolicima gura malu plavu devojčicu i zapinjući za kamenje u prolazu govori nešto na ruskom jeziku.

Da li se nalazim na bojištu a da toga nisma svestan.

Možda državna institucija u koju sam se uputio ne radi baš zbog toga što se svet igra sa mojom krvlju bez mog pristanka?

U pabu devojka na visokoj stolici u uskim farmericama briše uske prozore. Čini se kao da je prozori posmatraju u tom dvorištu u kome se pije kao da si odbegla osoba, kao da piješ da te nema ili da nema jedine domovine nego ih ima bezbroj.

Prišao sam konobarici i, ne znajući kako da je oslovim, rekao:

„Izvini, gde su ove službenice, vaše komšije?“

„Ja završavam smenu“, odgovorila je i odmah prešavši na ti rekla mi: „Pitaj onu malu, crnu.“

Maloj crnoj kažem :
„Da li bi htela da ovaj koverat predaš onim ženama kad se pojave?“

„Može“, kaže. „Šta je to?“

„Ništa. Neki tekst. Onako obično.“

„Nisma ih danas videla, ali čim dođu daću im.“

„Častiću te“, kažem.

Smeje se.

Kasnije, oko četrnaest časova opet sam u tom muljavom prolazu.

Zvonim na onim tamnim vratima.

Iza njih se ništa ne čuje.

Odlazim u pab.

Mala crna devojka briše ruke o kecelju.

„Nisam ih videla“, kaže. „Niko nije dolazio ceo dan.“

Uzimam koverat sa dramom. U stvari, sa četiri primerka drame, tako oveći svežanj od dve stotine i nekoliko još stranica.

Zovem ih telefonom.

Niko ne podiže slušalicu.

Radni dan.

Gužva na parkiralištima.

Žurim da utrnem ona četiri migavca na mestu za invalide.

Bože, koliko je tih mesta!

Koliko ima invalida koji voze kola?

Koliko je pitanje pristojno?

Koliko je evropeizam moderan?

Vraćam se budućem muzeju zvuka.

Imam osećaj da kružim oko ove planete kao njen satelit koji ne može da mrdne od nje.

Ulazim u automobil.

Sedište je postavljeno nisko da bi auto imao aerodinamičnu liniju.

Stavljam sunčane naočare u novembru.

Uspravljam se.

Uključujem radio. Ubili su još desetoro dece u Gazi.

Na radiju posle vesti puštaju muziku koja, kako kažu, oblikuje moje uspomene.