Raduju me sve hladnije noći. Prestao sam čak i da čitam na gradskom portalu raspored sahrana za sutra.
Ima vremena.
Izađem ispred kuće,
gledam vedro nebo i dišem.
Život je kao seme. Rasejava se propadanjem.
Zbog toga učestvujem svim
snagama, iako imam osećaj da sve vreme držim noge na kočnici. Doduše, još se nisam
privikao na novi polovnjak. Stalno mu nalazim zamerke. Recimo, kočnica i pedala za
gas su toliko blizu da, pošto imam široko veliko stopalo, kad kočim često istovremeno
dodajem gas.
Volim ga najviše zato što
je beo.
Žene koje se posvećuju
detaljima kao što su boje donjeg veša, recimo, verovatno se ne bi složile sa
mnom.
Beli donji veš nema nikakve
veze sa nevinošću one male prostitutke u Amsterdamu, o kojoj sam već pričao.
Dok sam se belim autom
vraćao iz grada nazvao me je čovek iz mog sela koji me nije zvao dvadeset
godina.
Bio je preterano veseo. Po
zvucima koji su dopirali iza shvatio sam da je u većem društvu. Pokušao je da
bude nadmen. Pošto ga nisam prepoznao obratio sam mu se na vinjački način, bez
ti.
Bili smo iz istog mesta,
ali uvek na suprotnim pozicijama. On je bio u onoj grupi koja je nešto staro
branila, svojevremeno, a ja napadao.
Volim ga baš zbog toga
što smo ostali u vezi a nikad se nismo pomirili.
To je jedno retko čudo na
prijatan način.
On radi sa kamenom.
Oblikuje ga u stepeništa, zgrade, mauzoleje i, kako kaže, grobljarije.
Pravi nadgrobne
spomenike.
Jedan takav je napravio
mužu svoje sestre, koji je naprasno preminuo u autobusu dok je ovaj prolazio
pored kuće stare varadinske porodice koju je on kupio a zatiim izgubio na
kocki poslovne nerazumnosti.
Sada je ta kuća nova
višespratnica.
Ne dopada mi se.
Ne dopada mi se ni što je
moj prijatelj kamenorezac srušio nadrobni spomenik ugledne bezdetne porodice
vlasnika te kuće i na novom crnom obelisku uklesao reči da je to sada spomenik
drugoj porodici.
Nisam mogao da duže razgovaram
sa njim jer sam bio u kolima.
Parkirao sam pored druma.
„Vozaš se“, pitao je ironično, po našem, banatskom.
„Ne, idem iz snabdevanja.“
Išao sam iz velikog
marketa u kome sam, ne prvi put, video ostarelu devojku, koju sam poznavao u mladosti,
kako šeta sa kolicima, uzima hranu iz rafova i pojede je brzo, pre nego što
stigne na kasu.
Mislio sam o tome i o
tome da li je u pravu. Možda. Možda je i nju sistem prevario, pa se sveti na
najgluplji način.
Zemljak se posle kratke
stanke oglasio ponovo:
„Javiću ti se sledeće
nedelje. U Banatu sam.“
Biti u Banatu za mene je sada značilo skoro mrtvu ljubav.
Volim ga kao što se voli
žena u daljini sećanja, kad nisi siguran da li još nešto postoji između vas.
Stalno bivamo uskraćeni za definitivna osećanja.
Ali, začudo, nema patnje.
Nema kajanja.
Imena nisu važna. Ili su
nedovoljna za sve nehajnosti kojima obiluju novi dani.
Pod krevetom držim kofer
sa dokumentima. Futrola od revolvera i gomila knjižica i papira. Tažim pasoš. Nema
ga.
Setim se da je istekao
još prošle godine i da sam ga spremio za obnovu u veliku crnu poslovnu tašnu.
Oklevam da idem u
policiju i da to rešim.
Izašao sam ponovo na
ulicu. Bilo je oko ponoći. Tri stepena iznad nule. Imam mali termostat na zidu.
Najavili su sneg.
Nije ga bilo.
Ušao sam u kuću, Legao u krevet, bez
odeće.
Prozor sam ostavio
poluotvoren.
Gledao je na zapad.
Isključio sam telefon, za
svaki slučaj.
Нема коментара:
Постави коментар