MILAN TODOROV: SLEPI MIŠEVI

U Amsterdamu mala plavuša, nema dvadeset godina, srnećeg pogleda, u belim gaćicama i belom grudnjaku stoji u izlogu. Kvart, u stvari dve ili možda tri ulice zvane Crveni fenjeri. Devojka povremeno ode iza zavese kada se pojavi neki klijent da bi se vrlo brzo vratila, ista kao i pre. Lepa i neizveštčena.

Prolazimo. Prijatelj s kojim šetam kaže mi:
„Zamisli je na plaži na moru. Da ne znam čime se bavi, sutra bih je oženio.“

I sad, čovek se pita koliko ima tajnih života drugih ljudi i naših tajnih života.

Verovatno koliko i mora.

I šta je ljubav?

Šta je seks?

Šta je, da oproste nežnije duše, parenje?
Ustalom, naučnici su nedavno sa zaprepašćenjem utvrdili, a na osnovu mnogih autentičnih snimaka da se slepi miševi ne razmnožavaju na klasičan način, odnosno penetracijom i ubacivanjem muškog semena u vulvu ženke slepomišice, ako se to tako zove po novom.

Utvrđeno je, naime, da mužjak slepog miša ima nekoliko puta veći penis od ženkine vulve i da uzalud, neki put i po više sati, pokušava da ostvari kopulaciju.

Ipak, ženka ostaje trudna i mali slepići u crkvenim tornjevima, uz blagoslov Boga i svih svetih, tu blizu, dolaze na svet.

Šta hoću time da kažem?

Skoro ništa. Oasim da postoji među nama neki neistraženi unutrašnji pejzaž.

Putam se samo koliko ćemo još izdržati torturu tobožnjih analiza odnosa muško žensko?

Zar nije bolje ne osvetljavati tajne ljubavne živote zadušnim bapskim svećama? Iz perspektive udaljenosti sve deluje istinitije.

U kraju u kome živim ima mnogo slepih miševa. Kreću se noću. Ponekad nam upadnu u stan. Ekolozi kažu da je to dokaz zdrave sredine.

Ali slepi miševi su možda u požudi, u potrazi za ženom svog, te noći, novog života.

Svakako tajnog, jer je javni život postao oduran kao naduvane ženske usne na političkim tribinama kojih je puna televizija.

Ukus i dodir u obliku srca kojim se, kažu naučnici, završava penis slepih miševa, ta bizarna ljupkost prostote, da izvine dušice slabe na poroke, je dodir kojim prestaje javni život ljubavi.

Tajni život ljubavi je život na trenutke.

Mada može da bude vrlo spor. Ponekad traje godinama dok se prirodno ne ugasi kao svaka neutažena čežnja.

I, verujem, nema čoveka ni žene koji nisu imali stvarnu nepostojeću ljubav bilo kad i bio gde.

Sve Bahove kompozicije, govorio mi je stari nastavnik klavira, a zaljubljenik u klasiku i u nastavnicu književnosti u istoj školi, su ode tajnoj ljubavi.
Pisao joj je male, prilično uspele katrene. Mnoge je i komponovao. Svirao bi ih u hladoj uličnoj sobi ispred koje su tutnjali kamioni. Niko ništa nije čuo.

Nastavnica je bila obla, vragolasta crnka i predavala je i meni. Još i sada čujem njen grlen, grudni smeh. Svi dečaci su bili zaljubljeni u nju. Osmi razred. Kad sam pošao u gimnaziju, u autobusu, na zadnjoj platformi našao sam se rame uz rame sa nastavnikom muzičkog.

Umrla je, rekao je. Rak dojke.

Nije rekao o kome se radi.

Sišao je dve stanice pre moje.

Nikad ga više nisam video.

Ali ona prečica koja od tajnog do javnog vodi preko naleta  očekivanja, skrivene požude i patnje, straha od srama, ne da mi mira ni danas. Zar sve što imamo nije oblikovano čistom i neverovatnom snagom ljudske želje?