MILAN TODOROV: PIČATA KATA I SREĆA

 

 

Ljudi zimi, naročito na njenom početku kada su uplašeni kao prastare životinje, često jedu hranu koja smrdi. U stvari,možda sve što se jede a bilo je živo, docnije odaje oduran miris, tako da u šoping molovima, čekaonicama, vozovima; uvek možete da naletite na nekog veselina kome smrdi jakna na kuvani luk, riblju čorbu ili pasulj, a iz usta mu još štrči parčence nečeg što je bila barska riba ili još gore blatnjava ribnjačka riba sa svim osebujnim miomirisima.

Međutim, taj čovek ili žene (nedavno pobegoh u ugao od jedne lepuškaste provincijalke koja se nabokala belog luka i tako nabacila sebi neprobojnu auru) nisu toga svesni.

Isto je i sa osećanjem pripadnosti, tačnije vezama koje su često nevidljive, ali postoje između ljudi i žena. Naravno da se tu ne radi o belom ili crnom luku.

Reč je, iuglavnom,  o usamljenosti.

Najnovija istraživanja pokazuju da ljudi koji nisu voljeni i nemaju kontakt sa drugim osobama, prijateljima ili porodicom, najmanje jednom mesečno - imaju 77 odsto veće šanse da umru od srčane kapi.

Uprkos tome, mi se odbacujemo jedni od drugih kao čamci od priobalja.

I u stanju smo večne uzbune.

I stalno upitani ko smo bili pre u toj prevelikoj ponudi nevoljenih ljudi i žena.

Naravno da su to sve gluposti ili da budem mekši: sabiranje naših malenkosti pa zatim množenje sa samoljubljem ili pohlepom.

Upravo sam na nekom portalu čitao kako su se stanovnici ovog grada, grada u kome živim, borili na branjeno im od vlasti, nehigijensko pravo da celivaju pokojnika.

I sad se to tretira kao rodoljublje, a ne kao civilizacijska mera suzbijanja zaraznih bolesti.

Poljupci mrtvaca. 

Ali, kako da postanemo veće duše sa svim ovim saznanjima, jer ni sa njima nije išlo baš najbolje?

Možda je ključ u povratku stida u naše živote.

Bila je zima. Ne preterano hladna. Tako, svega nekoliko stepeni ispod nule. Gnjecava kao što su zime poslednjih dvadesetak godina. Ostao sam bez posla. Kupio sam polovni auto i bavio se vinogradarstvom.

Bilo je to u vreme pre tendera. Dogovorio bih se sa direktorom neke velike firme i on bi, kao od šale, naručio sto ili dve stotine boca vina.

Jednu takvu porudžbinu je trebalo da isporučim u novu komercijalnu zgradu bivšeg Centralnog komiteta Komunističke partije.

Dogovorio sam se sa radnikom propale ciglane, koga sam smatrao prijateljem u opštoj nevolji, da pođe sa mnom i pomogne prilikom istovara.

To veče je bilo baš hladno. Popili smo stojeći u porumu dve  ili tri čašice rakije. Napolju je duvala pičata Kata, onaj ledeni vetar sa Karpata, kako ga ribari zovu.

Pre rastanka napomenuo sam mu da se ujutro pre polaska dobro obuče, jer mi ne radi grejanje u pik apu, naravno Zastava proizvodnja. Da stvar bude gora, nije se do kraja zatvrao ni leptir na levom prozoru.

Ujutro, Ciglar se pojavio na vreme. Utovarili smo kartonske pakete i krenuli. Bilo je još hladnije nego sinoć. Stakla su se ledila a tečnost za brisanje vetrobrana je, pošto nisam sipao anti friz, bila takođe zaleđena.

Mislim da se i samBog cerekao gledajući nas obučene u šoferske ili, on, u portirsku bundu ispod koje je imao nekoliko džempera sumnjive čistoće. Pritom, ne mogu da zanemarim da se prethodne večeri napio rakije koju sam mu dao pri odlasku i nabokao obilje belog luka.

Držao sam, koliko sam mogao, odškrinut prozor.

Do Novog Beograda smo se skočanjili.

Ipak, stigosmo na vreme ispred velelepne zgrade. Livrejisani momak iz obezbeđenja nas sa glavnog ulaza uputi strogo na udaljeniji parking.

Mislio sam na ddiplomu koju sam stekao. Futrola u kojoj sam je čuvao bila bi odlična za kišobran.

Ali, kišobran nisam poneo. Nije nam ni bio potreban. Padao je slab sneg, skoverac, kako su govorili naši stari u Banatu.

Ostavili smo auto nezaključan, ionako nije imao ispravnu bravu i ušli u predvorje zgrade u kojoj se nalazilo preduzeće kome je trebalo da isporučimo robu.

Bili smo u bundama, ledenih udova, rođenih u večnom Sibiru svakojake studi,  koju smo pokušavali, kao i svi ostali, da prikrivamo.

Međutim, u prostranom, snažno osvetljenom holu dočekale su nas mlade i lepe stjuardese. Sve su bile u kratkim teget suknjicama, sa belim košuljama kratkih rukava i dubokih dekoltea.

Ja i Ciglar se samo zgledasmo a onda počesmo da se znojimo, pukćemo i crvenimo. Unutra, u raju novog sveta, bilo je, brat bratu, trideset stepeni iznad svake nule.

Da ne kažem da su nas u liftu službenici izbegavali na distanci od deset metara, jer behu to i veliki liftovi sa muzikom i strujajućim vazduhom obogaćenim parfemom.

U povratku, probušila mi se guma. Sneg je padao sve jače. Jedva smo se dovukli do nekog mrzovoljnog vulkanizera. Promenio je točak.

Putovali smo nazad.
Vetar sa Karpata je pojačavao.

Zaustavio sam auto ispred jedne buregdžinice u Batajnici i kupio dva masna bureka sa sirom.

Uključio sam radio u kolima, jeli smo šakećki, smejali se sebi, svom besmislenom dostojanstvu, događaju koji je hteo da nas promeni, da nas učini osobama za iznajmljivanje boljeg života.

Nikad posle ni pre nisam pojeo bolji burek.