Većina ljudi ogrev
Kupuje leti
To je potpuno
pogrešno
Drva za peć
Najbolje je
kupovati
Po lepom danu
U novembru
Ili još bolje
decembru
Tada su
prodavci uplašeni
Ničeg se
toliko ne boje
Koliko lepih
dana
Možda samo
lepih žena
Da lepih žena
I lepog vremena
Jer misle da
iza dolazi
Ružno vreme
Stare dame
koje je lako
Imati
I one se toga
plaše
Sebe i tog
saznanja o sebi
U suštini svi mi se
plašimo.
Kupio sam mali retro
radio aparat i samo sam ga jednom uključio da proverim da li radi. Više ga ne
uključujem. Ne želim više da slušam vesti kao što sam nekad, kad bejah mlad i
lud, činio u crnim noćima sa Glasom Amerike i Grgom Zlatatarom. Ubistva,
pljačke, prevare, smrti umetnika...
Zamalo i ja da postanem
ubica. Bio sam u vojsci obučavan za takve stvari, sve dok nisam došao do nekog
kulturnog centra u kome sam kao vojnik na usluzi radio u biblioteci. Ali i tu,
bejah izložen budućem ratu. Dok sam iz kasarne nosio kolegi u Centru ručak u
zelenim vojnim manjerkama gađali su me jajima i paštetama sa visokih zgrada
pored kojih sam prolazio. Nije sada važno što je to bilo mnogo pre novih balkanskih ratova u nekom gradu ko zna
kom neke tobožnje zajedničke države.
Važno je što je i tada
neka žena, igrajući ispred vojne zgrade u kojoj nije bilo nikog osim mene i tog
Slovenca, uzdizala suknju, pokazujući tamne malajve noge i očekujući od nas
dvojice vojnika dugo lišenih ljubavi u tada već hladnim noćima da joj otvorimo
vrata svoje sobe sa kupatilom i krevetima na sprat.
Ali, do toga nikada nije
došlo. A i da je došlo bila bi ista stvar. Već dugo nije bilo odziva među
ljudima.
I ta igra mačke i miša se
i danas igra. Uprkos razočarenju obeju strana. Muške i ženske.
Strah od samoće je zamenjen
strahom od sramote.
Možda ćemo pokvariti
igračku zvanu smernost ili poštovanje ili neizrecivost starenja.
Ali svaka nežnost znači
nešto.
Samo, zaboravio sam već šta.
Možda kukavičluk.
Možda nedostojnost
nekoga.
Šta?
Vozio sam se pokretnim
stepenicama. Gledao lica oni koji su se spuštali dok sam se ja penjao. Bilo je
tu bar hiljadu ljudi. Naročito mnogo mladih ljudi.
Hteo sam da nekog ili
nekumod njih pitam: Možete li mi, molim vas, pomoći.
Međutim, nisam znao šta
bi mi pomoglo.
Neki i neke od njih su se
smejali u prolazu.
To je dobro. To je kao držanje
duše na okupu. Kao lišće drveća pre mraza. Čekam da padne. I ne čekam.
Da nisam skeptik rekao
bih mu: Juriš lišće!
Ali, ne mogu.
Sve što će doći padaće s
neba. I mi, smešni likovi koji bazdimo na želeli bismo još ali nas neće oči.
Нема коментара:
Постави коментар