Svaki korak ka uglancanosti sveta
je pogrešan. Svaki vaš trud da travnjak, recimo, očistite od opalog
lišća, još ne sasvim suvog, sa brzo nestajućim tragovima života u njima
pogrešan je, jer radite protiv šezdeset i kusur hiljada godina koliko lišće
pada ispod drveta i hrani njega i gliste i bubice i ptice i...
Sredovečna žena stoji naslonjena na ugao megamarketa. Obučena je u
sivi kaput. Postaje sve hladnije. Pored nje je znatno mlađi muškarac sa dve
limenke piva. Otvara jednu i pruža joj.
„Mi se ne poznajemo dobro“, kaže ona.
U stvari, mislim da kaže tako nešto.
„Nema veze“,kaže on. „Šta bi promenilo da se poznajemo?“
Zatim jasno čujem kako ona, otpijajući prvi gutljaj, kaže:
„Ništa. Ne volim promene.“
Zatim se okreće i gleda u mene.
Drži otvorena usta. Lice joj je boje kaputa.
Mladi muškarac je pametniji. Ne gubi raspoloženje.
Uvek sam voleo te male, olupane gradske prizore pred noć, dok
ulazim u prodavnicu da kupim nešto za večeru.
I sad opet mislim na skupljanje opalog lišća.
Jedan od mojih mnogobrojnih dobrih podstanara radio je u gradskom
preduzeću zaduženim za zelenilo i, na kraju krajeva, skupljanju opalog lišća.
Viđao sam ga na raznim mestima u gradu kako onim posebno dizajniranim
grabuljama vešto i naizgled vredno skuplja lišće u velike gomile da bi ih zatim
utovarao u kamion koji ih je odvozio na deponiju.
Kad je napustio stan, u koji nisam želeo da ulazim da ga ne bih
ometao, ostavio je tragove svojih šaka na kupatilskom zidu. Koristio ih je,
naime, kao toaletni papir.
Zaboravio sam na njega. Možda svakom treba pružiti drugu šansu u
životnoj igri.
Možda.
Kupio sam kobasice, sir, paštete, grčki jogurt, neku malo crnkastu
čokoladu, kefir i... ne znam šta još.
Ona žena koja pije sa nepoznatim mladim muškarcem me je kopkala.
Šta je noćas pred njom.
Noćas je Crni petak. Sve je, tobože, po nižoj ceni.
Ali, kad će da bude ono najskuplje, ono najbolje u tvom životu?
Pitaš se.
Ili je bilo?
Ali, to je nemoguće.
Potrebno je voleti pregorelu sijalicu u ostavi koju ne menjaš jer
je prilično nedostupna.
Ili kanalizacioni odvod u podrumu koji lagano sipi i curka u zemljani
kanal stvarajući onaj tipičan podrumski miris odličan za pauke koji služe samo
za to da jedu nevidljive mušice koje se hrane plutom i tako uništavaju najbolja
arhivska vina.
Podižem glavu. Žena koja ne voli promene i dalje pilji u mene.
U ustima joj je cigareta.
Zaboravio sam da kupim novine. U stvari, novine ne kupujem. Hteo
sam da, na konkursnoj listi nedeljnika, vidim da li su primili moj novi roman.
Nisam želeo da ponovo čekam u redu u megamarketu.
Jebeš roman!
Ona žena je delovala usporeno. Sigurno je depresivna.
Ali, zašto sam se zainteresovao za nju?
Možda zato što je njen prizor početak, sredina i kraj onoga o čemu
ne pričamo.
O ličnom u ovoj konfuznoj nadgradnji sveta u čijoj radnji smo
potpuno bespomićni.
Po povratku kući uključio sam televizor. Upravo u momentu kada su najvljivali
vreme.
Ženska koja ulaže u svoje noge odrešito je prognozirala loše veme.
Imala je zaista dobre noge.
„Umereno oblačno, sa intervalima kiše koja će krajem noći preći u
sneg i u nižim predelima.“
Bio sam u nižim predelima i skoro ništa od toga mi nije bilo jasno.
Naročito nadolazeći nalet naših smanjenih šansi.
Čemu to, lepotice, našminkana da mislimo kako je sve, ti, ona, ja,
lepše nego ono u šta verujemo.
Нема коментара:
Постави коментар