Sutra će, javili su, padavine biti mešovite.
Ne znam šta to znači.
Kiša i sneg, ili oboje u isto vreme ili vetar sa opiljcima studeni. Možda če padati govna. Đavo bi
ga znao.
Uostalom, sve je
izmešano.
Uspeh je udrobljen sa
neuspehom. Sreća sa nedaćama. Ljubav sa igrama gladi, ha...
I sve je nekako sporo. Kao
u ovom gradu koji nema dobro regulisan rad semafora. Sve je po sistemu kreneš i
posle nekoliko stotina metara staneš.
Trošiš nerve i gorivo. Zagađenje
se podrazumeva.Načelnici saobraćajnih uprava se biraju po političkom ključu. Do
juče je to bio neki gitarista. Kao da niko nije
čuo čuo za zeleni talas.
Vreme je, po meni, retko.
Nema ozbiljnih sadržaja.
U šoping molu nesnosna
buka koju stvara nekakva, na lošu ruku sklepana, mizička banda i pevač koji se
tuče sa harmonijom. Deca
se okupljaju i puze po podu. Reklamira se turizam u nekoj tuđoj zemlji.
Dobro je, mislim, što
postoji ta nada u leto. Naročito ovih dana, tačnije noći punog meseca. Posmatram
ga iz automobila i stalno mi izmiče. Čas je iznad crkve u starom gradu, čas
iznad mosta, pa zatim iznad tvrđave i groblja iza nje.
Pomislim da je to Mesec
od papira a ne znam šta piše na tom papiru koji je privezan za šareni konac koji lepa,
mala ženska ruka povlači tamo amo, iz osvete, samo da ne bih spavao mirno.
Međutim, možda je sve igra.
Prolazim kroz epicentar muzičke
buke u šoping molu. Frontmen se zaleće u mene. Osećam količinu mržnje koju mi
upućuje, mada ga ne gledam. Svi stoje okolo i aplaudiraju mu, a onda sam se je,
nesrećno, pojavio i presekao njegovu auru kojom bi mogao pred svetog Petra.
Da li si grešio?
Bilo je i toga, sveti
Petre.
Ideš u raj.
Ali, sveti Petre?!
Tamo će ti biti dobro. Uveseljavaćeš
poštene, skromne ljude koji ni mrava nisu zgazili.
Uspeo sam da mu izmaknem.
Njemu i njegovom bradatom
svecu muzičke patnje.
Mislim da je hitnuo
mikrofon za mnom ili je to bila muzika sfera. Ipak je promašio.
Neki ozbiljan mladić mi
je saučesnički klimnuo glavom kad sam, izlazeći iz ringa, podigao obe ruke u
znak predaje.
Mržnja je, znam,
neizbežna. Kao i ljubav.
Vratio sam se kući,
uključio televizor. Neki vodenasti mladi političar sa dubokim sočivima upravo
je govorio kako se litijum ne kopa nigde u svetu osim kod nas i u pustinjama.
Kojim, poželeo sam da ga
pitam. Ali, on je nestao kao balon, kao Mesec na konopu.
A stvarno najviše na
svetu od svih predela volim pustinje. I sanjam kako vozim reli Pariz – Dakar.
Prolazim pored novog
salona za šišanje u šoping molu. U stolici je crnpurasti Sirijac ili Egipćanin
a možda i mladi Palestinac pobegao iz pustinje koja upravo nastaje u ratu za teritorije.
Ah, da, pri odlasku u
grad ostavio sam pored metalnog električnog stuba sadržaj kesice sa ostacima
ručka. Poneka, neocvrkana kost za teta liju.
Dosta...
Нема коментара:
Постави коментар