MILAN TODOROV: UZDAH IZ DRUGE SOBE

 

Gledao sam malopre neki engleski film ili televizijsku seriju sa odličnim glumcima. Englezi zaista odlično glume. Bez sve šale. Radilo se o rađanju ljubavi između mladog Italijana i nežne riđokose Irkinje. Bacao sam pomalo pogled na tu stvar. Koliko sam shvatio dešavalo se to u Bruklinu ili tako nekom velikom gradu.

Momak je bio vodoinstalater a devojka polaznica kursa za kjigovođe. Ono što me je zaprepastilo bilo je devojačko suzdržavanje da odgovori na mladićeva otvorena, iskrena intimna pitanja. Bilo je sasvim jasno da i ona gaji ista, nežna osećanja prema njemu, ali je na svaki njegov predlog odgovarala pitanjem ili nekom neutralnom konstatacijom.

Išla je na kurs koji je držao dobri stari pastor. Moglo se takvo njeno ophođenje pripisati strogim crkvenim vaspitanjem. Ali?

Kao da sam gledao neki stari film o svom životu.

Ipak, gledam još malo njihov film.

Znam da će se uzeti na kraju. Uzeli su se na početku.

Potom je ona otišla u Irsku sa jasnom naznakom da se neće više vratiti svom novopečenom mužu.

Prebacio sam kanal.

Pitao sam se da li te žene koje ne govore ni da ni ne, tako da nikad ne znate na čemu ste, a verujem da su u većini, to čine iz pristojnosti, lepog vaspitanja, moralnih obaveza prema porodici ili svireposti koja u najboljem slučaju znači ruganje, prezir i izopštavanje.

A možda je sve samo test tvoje istrajnosti.

I ako je tako onda je polje bitke prebačeno na tvoju polovinu.

Šta bi trebalo uraditi?

Odgovarati na isti način nema smisla, jer ne vodi ničemu, stvar će se okončati bez raspleta.

Jezik je uvek slika. Bez slike u svesti ne bismo mogli da razumemo ni najprostije poruke.

Slike drveća koje se povija na vetru.

Mlada kleka koju sam zasadio na vetrometini u prvacu zapad – istok i koju mi neuobičajeno jaki vetrovi ovih dana i noći ponovo, kao prethodne godine, obaraju u sneru istoka.

Slike sa prozora kuće koja je na blagom uzvišenju u rano jutro mojih sada već redovnih zimskih nesanica.

Kranovi, prazni prozori jednakih zgrada, obrisi reke u daljini, list koji pada i lovačka čeka u zapuštenoj šumici još malo zaklonjena iščekivanjem golomrazice.
Novi veoma složen ali odličan kružni tok u kome se neka plava sredovečna žena ne snalazi i preseca mi, uprkos jasnim naznakama, put. Puštam je da prođe, uz laku škripu kočnica. Maše mi rukom u znak zahvalnosti. Ali, kratko i bojažljivo.

Irkinja iz baptističkog internata za čedne devojke?

I tada uvek pomislim kako umiru dani.

I kako je jednostavnost onoga što se naziva prostota u najbolejm smislu reči možda zauvek umrla.

Ali, uvek pomislim, sve te žene sa svojom introspekcijom u suštini to ne bi bile bez nas.

Kum me je, kao i svake godine, pozvao na slavu.

Moj kum je čestit čovek starog kova. Služi kralju, crkvi, veliča četnike, ne prihvata srpsku  reč nego srbsku i slavi svaku ikonu.

Jednom mu za slavskim stolom rekoh: Nema više nikoga da se bori za ideale.

On se ljutnuo.

Nema.Ali, tu smo mi.

I sad smo tu mi i one.

Bitka se vodi i bez Kosova polja.

Život ne izgleda ništa bolje.

Izvodimo predstave za nju.

Da je nekad znala, kaže, da bi trebalo da se potpuno posveti sebi a ne svom muškarcu i, eventualno, deci, bila bi sve vreme željena dobra žena.

Ne znam šta reći na ovo.

Jezik nedostižnih žena je kao uzdah iz druge sobe.

Možda neko ipak vodi ljubav?