MILAN TODOROV: PLUTAJUĆI LED

Najveći ledeni breg na svetu

Poznat u nauci o bregovima

Ledovima i snegovima pod

Imenom A23a

Odvojio se od večne zime

Antarktika

Ali je tri decenije

Ostao zaglavljen

Za dno okeana

Ali sada je ipak krenuo

Ledeni breg

Ostrvo

Bela ajkula

Tri puta veća od Njujorka

I nastavlja da plovi

A da niko ne zna gde

I  dokle

Isto kao i svi mi.

Danas sam u velikom tržnom centru na preterano uglačanom lažnom mermeru našao leptira.

Razume se da nije reč živom leptiru, mada i ovaj maše krilima na svaki dah vetra.

Leptir je zapravo ukosnica, pomalo kičasta, ali se odmah vidi da je u rad ne njemu uloženo prililčnio truda.

Volim da nalazim male, skoro beznačajne stvari. To je kao buđenje iz nekog omamljujućeg i teškog sna. Pronaći tragove života.

Led koji je odlučio da, pre nego što se otopi, odnosno ispusti svoju hladnu dušu (ili toplu?) ode u nepoznatom pravcu.

Devojka koja nije primetila da joj je iz kose plave (crne?) ispao svilenkasti leptir – ukosnica.

Ne primećujemo. Sve više ne primećujemo.

To je možda najveći porok novog vremena.

A oni drugi, na primer, partner ili partnerka misle da primećujete stvari i događaje, da znate o drugima kao da ste u njihovoj koži.

Jednom me je (hajde da sam to ja, recimo) ostavila devojka sa kojom sam godinu dana šetao po smrdljivom dunavskom keju zakovan u platonskoj ljubavi.

Bila je iz nekog grada u kome su, kako je tvrdila, stalno padale tužne kiše. Studirala je ovde slikarstvo. Zvala se (hajde!) Svetlana. Pokazivala bi mi svoje radove. Ja sam se uvek divio slikarima. U stvari, divio sam se njihovoj slobodi da stvari predstavljaju onako kako oni hoće, a ne kako se mora. Verovao sam, kao što verujem i sada, da je i stvarima milo da budu tako prikazane.

Ostavila me je kad sam je upitao da li je nevina.

Već koliko sutra, pratio sam je krišom, našla je drugog momka. Nije me čudilo. Bila je dobra riba sa dobrim pločastim grudima.

U tom trenutku je to bila tužna činjenica, kojoj je prethodio bezazleni dokoni razgovor, poput razgovora sa susedima o zimi, ogrevu, značaju držanja pasa za psihičku ravnotežu ili o drugim filozofijama života, odnosno kako je teško naći poštenog majstora za popravku krova posle oluje i tako to.

Ostavila me je i otišla.

Posle mnogo godina, neko me je, tako oko podneva, pozvao imenom sa trošne terase u starom delu grada. Iznenadio sam se.

Bio sam bez posla. Niko me nije želeo. Imao sam pedeset godina. Hodao sam besciljno gradom koji me više nije voleo.

Pogledao sam, bezvoljno, uvis.

Svetlana.

Sedela je sa nekom staricom na ubogoj terasi i činilo se kao da pletu guravu vunu čiji su isparci, bez ikakvog smisla puzali sa terase na tu ulicu blizu crkvenog hrama, plavili ka reci, ka onom keju koji je i sada smrdeo na fekalije i podsećali me na bedni kraj mlade ljubavi bez ozbiljnog cilja.

Uvukao sam glavu u plavi montgomerac i prošao u velikom luku da bih se dovukao kući i legao da spavam u dva sata popodne.