Nikada nisam bio
ljubitelj brze vožnje. Mislim da nisam ni sporo vozio. Brze vožnje liče na
pokušaj takmičenja sa sopstvenim životom.
Ponekad ne želim da me
neko pretekne i stisnem nogu na papučicu gasa. Gledam takmaca u retrovizoru.
Mislim, šta hoće tom besmislenom pobedom i pustim ga da me obiđe sa desne
strane, zatim ga sustignem na prvom semaforu, skreće levo bez migavaca. Ima
malu glavu. Ošišanu na nularicu i smeje mi se pomalo podlo. Devojka na sedištu
pored njegovog je kultivisana crnka koja ne pomera profil.
Kakva strahota od
suprotnosti, mislim.
Onda njen mladić otvori
prozor i kaže mi da će mi jebati kevu.
On je ulični borac, i ja sam, premda rat nije objavljen.
Ali, to je uvek tako.
Saobraćaj je postao jedino slobodno poprište. Policija uvek stiže kasno sa
svojim besmisleno belim limuzinama kao da su svatovi u seoskom gazdinstvu.
Gledam ga nezainteresovano.
Telefon mu zvoni. On
prislanja slušalicu na uho kao cev revolvera. Pogled mu je kao da želi da me
ubije.
Kao dečak upoznao sam
čoveka koji je ubio. To saznanje, ne znam kako sam došao do njega, na mene je
delovalo kao smrt koja šeta i može da zgrabi koga hoće.
U stvarnosti je bio
prerano omatoreli gubitnik. Radio je za gazdu koji je stanovao dve kuće pored
nas. Uvek je radio. To pamtim. I šetao je dvorištem gore dole. Nije ga držalo
mesto. Bio je bokser. Ne znam da li je bio dobar bokser, ali desilo se, udario
je protivnika u ringu u slepoočnicu i ovaj se više nikada nije digao sa poda.
Teško je ustati, kad te
patosiraju, toliko znam, a pogotovo kad si mrtav.
I sad tu nije kraj priče.
Gazda je imao ćerku,
plavu, pomalo razroku, ali jakog tela, ćerku starog vinogradara koji je to
prestao da bude i sedeo u ganku, to jest dugom hodniku kraj ulaza, potpuno go i
pio isključivo svoje vino.
Bokser je ševio gazdinu
ćerku potajno. Posle izvesnog vremena je zatrudnela.
Rekao joj je da želi to
dete.
Ona je rekla da hoće da
abortira, jer će je otac ubiti.
Uostalom, pitala je, šta
ti znači to dete kad ćeš umreti pre nego što ono pođe u školu. Bio je stariji
od nje četrdeset godina.
On joj je samo
rekao:važi.
Nije joj rekao da je
ubio.
Siguran sam da je ona to
znala.
Možda mu se zbog toga
podavala.
Žene ponekad imaju sasvim
nerazumljive razloge za postupanje i nepostupanje.
Ali to je u redu.
Svi gube, ovako ili
onako.
Ne znam šta je posle bilo.
Bokser je nestao iz našeg kraja.
Gazdina ćerka je nestala
takođe.
I ja sam otišao. Najpre u
vojsku u Osijek a zatim u drugi manji grad i manji garnizon.
Ponekad sam mislio na
starog boksera. Obično u ona mutna jutra u tri ujutro na mrtvoj straži. Učili
su me da ubijem, kao i njega.
Pre toga, mnogo pre toga
oboje smo bili samo deca.
Kao što je i klinac za volanom još bio dete.
Jutros čitam u novinama da su preci današnjeg čoveka, sudeći prema analizama skeleta muškaraca nađenih u Španiji, u regionu Rioja Alavek, vodili ratove velikih intenziteta tri hiljade godina pre Hrista.
Нема коментара:
Постави коментар