Tek se
razdanilo. Potpaljujem prvu, jutarnju vatru u maloj, mlečnom keramikom obloženoj, peći. Oblačić dima izlazi na vrata peći, ali ne smeta.
Svet je poput
greške početnika.
Za sada
nemaskiran.
Međutim, osloboditi
se svega, znam, još dugo neće biti moguće.
Ali vatra
koju sad potpaljujem, posle se razvija sama. Poput večnog plamena u Jerusalimu.
Ili kao glasa iskustva koji obuzdava moj sve jači unutrašnji nemir nekom vrstom
korenja.
Čudno je da se sada, kada
skoro svakodnevno umiru veliki umetnci, sećam noći kada je umro Danilo Kiš.
Zašto?
Ne znam.
Možda zbog toga što sam
bio sam u stranoj zemlji kaoi on u nekoj, kako sam čuo na radiju te kasne jesenje noći 1989 u francuskoj bolnici.
Bio je Jevrejin.
Vraćao sam se sa grupom
srpskih turista iz posete nekom izraelskom kibucu blizu reke Jordan, u kojoj
je, kršten Isus.
Vazduh je bio zasićen
verovanjem.
Neka debeljuškasta crna
žena u autobusu koji je hitao ka Jerusalimu se sve vreme glasno kikotala. Hodala
je između sedišta dodirujući svojim teškim bokovima njihove rukohvate.
Mislim da su svi izgubili
interesovanje za nju posle malo vremena. Uostalom, tako to ide sa ženama. Što
su pristupačnije, izazivaju manje interesovanja.
Mi smo svi mladi a Jerusalim
je tu već pet hiljada godina.
Naravno, kada je reč o
vremenu ima tu raznih problema, jer čovek ne zna gde da smesti ni svoje godine
života a kamoli šta drugo.
U kibucu koji smo
posetili vladao je apsolutni komunizam, iz koga smo se mi tek izvlačili željni
vazduha novog sveta.
Stotinak ljudi živelo je
u komuni. Sve je bilo zajedničko. Doduše, svaka porodica je stanovala u
zasebnoj kući, ali pas ispred kuće je bio zajednički, kuhinja, takođe, obaveze
su deljene, danas ti kuvaš, ja perem sudove,sutra ti dobijaš luksuzni automobil
za svoje potrebe, prekosutra onaj...
Proizvodili su male
solarne panele i prodavali ih.
Mislim da su živeli
solidno.
Kad bi se neko razboleo,
svi su briuli o njemu do kraja.
Gledao sam u pustinjski mrak
dok nas je autobus vraćao u hotel.
Sve vreme sam imao utisak
da nešto čekam.
Pejzaž je bio vrlo mračan.
Pas, zajednički pas je ipak
morao biti usamljen u takvoj noći.
On mi se najviše urezao u
sećanje.
Potreba ljudi da se
osiguraju od nemaštine, bolesti i usamljenosti odlaskom u kibuc, činila mi se,
nerealnom sentimentalnošću.
Mada, to beše razumna
šansa u starosti.
Crna žena vadi iz tašnice
malo ogledalce i od svakog od nas traži da se pogledamo u njemu.
Ja uporno gledam kroz
prozor.
Ona zadiže suknju i kaže
mi:
„Znaš da si mnogo smešan lik“.
Onda vrati ogledalo u
tašnu.
Vozač utrne svetla u
busu. Možda su takvi propisi. Otkud znam?
Pesak je zelene boje.
Iz razglasa struji muzika
iste boje.
Osećam da je svet veličanstven,
ali pomalo oznojen, u farmerkama i teget košulji, zavaravam sam sebe da je hrabrost
pamtiti a odmah zatim zaboraviti.
Vozač je Arapin, tamnput,
sa kratkim brkovima. Vozi elegantno. Ponekad nas pogleda u retrovizoru. Vidi
senke uz narandžaste zavese.
Put kojim je hodao Hrist
možda je bio pun senki onih koji se nisu odrekli.
Uostalom, nikad nisam
razumeo Pilatovo pranje ruku.
Moraš da učestvuješ u
svemu ako si čovek.
Onda je vozač, bez ikakvog
povoda, prebacio frekfenciju radija na neku našu stanicu. Radio Beograd Prvi program.
„Večeras je u Parizu, posle
duge i teške bolesti preminuo naš istaknuti književnik Danilo Kiš“.
Vozač je brzo promenio
kanal.
Život mora da busde veseo
ako hoćeš da su ti klijenti zadovoljni.
Otkrilio sam tamnu zavesu
na prozoru.
Ali, napolju se ništa nije
videlo.
Međutim, to je dobro, jer
bi me sve drugo možda prevarilo.
Bio sam tada veoma
ranjiv. Kao i sada uostalom. Ali, svetlost male vatre u kaljevoj pećkici ovog jutra govori mi: ogrej se, hladno je.
Нема коментара:
Постави коментар